Posle mnogobrojnih avantura, sada vec u poznim godinama
poznati Agatini junaci Tomi i Tapens Beresford odlucuju da se smire i kupuju kucu u mirnom
engleskom seocetu Holokveju. Medjutim kuca koju su odabrali krije mracnu tajnu. Brzo po
dolasku Tapens na tavanu kuce pronalazi gomilu decjih knjiga koje su pripadale nekom od
prethodnih stanara u ovoj kuci. U jednoj od knjiga Tapens nalazi sifrovanu poruku:
Meri Dzordan nije umrla prirodnom smrcu.
To je bio neko od nas.
I ja znam ko.
Koje bila Meri Dzordan i zasto je neko napisao ovu poruku u decjoj knjizi,
pitala se Tapens. Ona i Tomi odlucuju da ispitaju ovaj slucaj i pocinju da se kod lokalnih
mestana raspituju o Meri Dzordan. Ubrzo saznaju da je Meri Dzordan pre 60-ak godina za vreme
prvog svetskog rata kratko zivela u kuci koju su kupili Tomi i Tapens, radeci kao guvernanta.
O njoj se nije mnogo saznalo, ali su u selu kruzili tracevi da je ona u stvari nemacki spijun.
Onda je iznenada umrla nesrecnim slucajem i u njenoj smrti nije bilo nista sumnjivo. Knjiga
sa sifrovanom porukom pripadala je tada jedanaestogodisnjem Aleksandru Parkinsonu, koju
je takodje u to vreme ziveo u toj kuci. Ubrzo posle Merine smrti, umire i mladi Aleksandar.
Da li je Meri Dzordan bila ubijena? Da li je Aleksandar Parkinson otkrio tajnu o njenoj
smrti i zbog toga bio i sam ucutkan? Kako istraga odmice Tomi i Tapens postaju svesni da
u mirnom Holokveju jos uvek zivi neko ko je povezan sa misterioznim dogadjajima iz proslosti
i ko je spreman na sve samo da bi neke tajne ostale vecno skrivene...
Ovo je ukratko sadrzaj romana Postern of fate, poslednjeg romana koji je
napisala Agata Kristi i predstavlja poslednji slucaj Tomija i Tapens Beresford. Posle ovog
romana objavljeni su Zavesa i Usnulo Ubistvo (inace napisani mnogo pre njihovog objavljivanja)
kao poslednji slucajevi Herkula Poaroa i gospodjice Marpl. Medjutim za razliku od Zavese
i Usnulog ubistva koji spadaju u najbolje romane kraljice zlocina, Postern of fate je jedan
od losijih romana Agate Kristi. U narednim redovima prikazacu glavne nedostatke ovog romana.
Pre svega ovaj roman pokusava da pomiri dva tipa detektivskih romana koje
je je pisala Agata Kristi. Osim cuvenih krimica (ili tzv whodunit kako se na engleskom nazivaju),
po kojima je i najpoznatija, Agata je pisala i akcione trilere od kojih su najbolji upravo
oni sa Tomi i Mrvicom (Tajni neprijatelj, N ili M). Postern of fate ima elemente i whodunit
i akcionog trilera ali zlocin koji se istrazuje desio se mnogo ranije u proslosti, tako
da glavni svedoci i materijalni dokazi vise ne postoje. S druge strane Tomi i Mrvica, iako
jos uvek nisu izgubili avanturisticki duh, ipak nisu vise mladi i nemaju onu snagu, koju
su imali kad su osnivali agenciju Mladi avantristi (Tajni neprijatelj) i jedina akcija koju
vidimo u ovom romanu je razgovor sa starcima o bolesnim kostima i nacinima kako urediti
bastu. Osim toga roman je vrlo razvucen i stvarno je porazavajuce sto citalac na 150. strani
nezna nista vise nego na 20-oj.
Rasplet je takodje vrlo slab i pomalo konfuzan. Dogadaji iz proslosti nisu
na adekvatan nacin povezani sa sadasnjim dogadjajima, niti je do kraja isterana na cistac
misterija zvana Meri Dzordan. I u raspletu necemo naci na nikakve preokrete na kakve smo
inace navikli u romanima Agate Kristi.
Posle zavrsenog citanja ne mogu da pobegnem od utiska da fanovi Tomija i
Mrvice nisu dobili adekvatni roman u kome se oprastaju od svojih junaka i mozda je bolje
da ova knjiga nikad nije napisana a da kao poslednji slucaj Tomija i Mrvice ostane svakako
mnogo bolja Zla sudba.
