Posle mnogobrojnih avantura, sada
vec u poznim godinama poznati Agatini junaci Tomi i Tapens Beresford
odlucuju da se smire i kupuju kucu u mirnom engleskom seocetu Holokveju.
Medjutim kuca koju su odabrali krije mracnu tajnu. Brzo po dolasku
Tapens na tavanu kuce pronalazi gomilu decjih knjiga koje su pripadale
nekom od prethodnih stanara u ovoj kuci. U jednoj od knjiga Tapens
nalazi sifrovanu poruku:
Meri Dzordan nije umrla prirodnom smrcu.
To je bio neko od nas.
I ja znam ko.
Koje bila Meri Dzordan i zasto je neko napisao ovu
poruku u decjoj knjizi, pitala se Tapens. Ona i Tomi odlucuju da ispitaju
ovaj slucaj i pocinju da se kod lokalnih mestana raspituju o Meri Dzordan.
Ubrzo saznaju da je Meri Dzordan pre 60-ak godina za vreme prvog svetskog
rata kratko zivela u kuci koju su kupili Tomi i Tapens, radeci kao
guvernanta. O njoj se nije mnogo saznalo, ali su u selu kruzili tracevi
da je ona u stvari nemacki spijun. Onda je iznenada umrla nesrecnim
slucajem i u njenoj smrti nije bilo nista sumnjivo. Knjiga sa sifrovanom
porukom pripadala je tada jedanaestogodisnjem Aleksandru Parkinsonu,
koju je takodje u to vreme ziveo u toj kuci. Ubrzo posle Merine smrti,
umire i mladi Aleksandar. Da li je Meri Dzordan bila ubijena? Da li
je Aleksandar Parkinson otkrio tajnu o njenoj smrti i zbog toga bio
i sam ucutkan? Kako istraga odmice Tomi i Tapens postaju svesni da
u mirnom Holokveju jos uvek zivi neko ko je povezan sa misterioznim
dogadjajima iz proslosti i ko je spreman na sve samo da bi neke tajne
ostale vecno skrivene...
Ovo je ukratko sadrzaj romana Postern of fate, poslednjeg
romana koji je napisala Agata Kristi i predstavlja poslednji slucaj
Tomija i Tapens Beresford. Posle ovog romana objavljeni su Zavesa i
Usnulo Ubistvo (inace napisani mnogo pre njihovog objavljivanja) kao
poslednji slucajevi Herkula Poaroa i gospodjice Marpl. Medjutim za
razliku od Zavese i Usnulog ubistva koji spadaju u najbolje romane
kraljice zlocina, Postern of fate je jedan od losijih romana Agate
Kristi. U narednim redovima prikazacu glavne nedostatke ovog romana.
Pre svega ovaj roman pokusava da pomiri dva tipa detektivskih
romana koje je je pisala Agata Kristi. Osim cuvenih krimica (ili tzv
whodunit kako se na engleskom nazivaju), po kojima je i najpoznatija,
Agata je pisala i akcione trilere od kojih su najbolji upravo oni sa
Tomi i Mrvicom (Tajni neprijatelj, N ili M). Postern of fate ima elemente
i whodunit i akcionog trilera ali zlocin koji se istrazuje desio se
mnogo ranije u proslosti, tako da glavni svedoci i materijalni dokazi
vise ne postoje. S druge strane Tomi i Mrvica, iako jos uvek nisu izgubili
avanturisticki duh, ipak nisu vise mladi i nemaju onu snagu, koju su
imali kad su osnivali agenciju Mladi avantristi (Tajni neprijatelj)
i jedina akcija koju vidimo u ovom romanu je razgovor sa starcima o
bolesnim kostima i nacinima kako urediti bastu. Osim toga roman je
vrlo razvucen i stvarno je porazavajuce sto citalac na 150. strani
nezna nista vise nego na 20-oj.
Rasplet je takodje vrlo slab i pomalo konfuzan. Dogadaji
iz proslosti nisu na adekvatan nacin povezani sa sadasnjim dogadjajima,
niti je do kraja isterana na cistac misterija zvana Meri Dzordan. I
u raspletu necemo naci na nikakve preokrete na kakve smo inace navikli
u romanima Agate Kristi.
Posle zavrsenog citanja ne mogu da pobegnem od utiska
da fanovi Tomija i Mrvice nisu dobili adekvatni roman u kome se oprastaju
od svojih junaka i mozda je bolje da ova knjiga nikad nije napisana
a da kao poslednji slucaj Tomija i Mrvice ostane svakako mnogo bolja
Zla sudba.
