U
ovom romanu u punom sjaju srecemo gospodjicu Marpl koja verujuci svojoj prijateljici gospodji
Mekgilikadi da je vozeci se vozom kroz prozor ugledala jednu neverovatnu scenu krece da
istrazuje zlocin. Naime - u vozu koji je isao uporedo sa onim u kome se ona vozila desilo
se ubistvo - muskarac njoj okrenut ledjima davio je jednu zenu. Scena je potrajala dovoljno
dugo dok je ona shvatila da je telo zene bezivotno skliznulo na pod kupea... I dok gospodji
Mekgilikadi niko nije verovao, i dok su svi, pa cak i policija sumnjali u to da je spavala,
sanjala, umislila... iako je ona istog casa obavestila i konduktera voza a po izlasku napisala
i pismenu prijavu tog slucaja - jedino je nasa gospodjica Marple poverovala u njenu pricu.
Poverovala je, ne samo zbog toga sto je gospodja Mekgilikadi bila njena dobra prijateljica
vec i zbog toga sto je ona sama po prirodi bila takva da veruje da je zlo i inace svuda
oko nas i da to sto joj se desilo uopste nije nemoguce. Njen jedini komentar bio je:
"Ja uopste ne sumnjam da si ti videla ono sto si mi ispricala da si videla. Veoma je
neobicno, ali uopste nije nemoguce..."
Medjutim, ni u jutarnjim novinama a ni u policijskoj stanici nisu imali
prijavu o ubijenoj zeni u vozu. Telo nije pronadjeno ni u vozu a ni bilo gde pored pruge.
Nezadovoljna odgovorima i cvrsto verujuci i dalje u pricu svoje prijateljice, gospodjica
Marple predlaze svojoj prijateljici da sa njom krene nazad do Londona pri cemu je "posao"
gospodje Mekgilikadi bio da svojoj prijateljici pokaze mesto zlocina... ne bi li naravno,
posle toga gospodjica Marpl u povratku mogla da izvidi gde je to bilo najzgodnije mesto
da se ubica resi tela nesrecne zene...
U
povratku, gospodjica Marpl je osmatrala pazljivo okolinu. Jedna krivina ucinila joj se posebno
zanimljivom i dok joj se lice rumenelo, sedela je i razmisljala sta moze da uradi. Iako
je njen mozak jos uvek savrseno funkcionisao, godine joj ipak nisu dozvoljavale da ide tamo-amo
i sama krene u potragu za ubicom. A upravo je to nameravala da uradi. "...Jer,
ako joj je do sada, da tako kazemo, ubistvo i bilo nametnuto, u ovom slucaju bi ona namerno
krenula da ga trazi. Nije bila sigurna da to zeli da ucini... Bila je stara - umorna i stara..."
Zakljucivsi da je prestara za nove avanture, ona poziva Lusi Ajlzberou da joj pomogne. Mlada
dama je pre izvesnog vremena boravila kod nje, starajuci se o njoj posle upale pluca. Bila
je poznata u izvesnim krugovima kao osoba koja besprekorno obavlja kucne poslove i koja
je to znala dobro i da naplati. Bila je mlada i izuzetno briljantnog uma. Diplomirala je
matematiku na Oksfordu ali je svoje velike novce sticala fizickim radom po kucama. Kako
je bila savrsena i efikasna u obavljanju svih kucnih poslova, bila je i veoma trazena, ali
ipak zaintrigirana recima gospodjice Marpl resava da prihvati njenu ponudu. Ponuda je jednostavno
glasila: "Zelim da nadjete jedan les..."
Naime,
kada je gospodjica Marpl detaljno prucila mape tog kraja, saznala koji je to voz na odredjenom
pravcu mogao jedini ici uporedo sa vozom kojim se vozia njena prijateljica i kada se i sama
provozala tim vozom, otkrila je da postoji jedno zanimljivo mesto gde je padina dosta siroka
i strma i da se telo vrlo lako moglo izbaciti iz voza a da se otkotrlja niz padinu. Tokom
noci, naravno, ubica je mogao da dodje i na prikladniji nacin se resi tela, ali gospodjica
Marpl je verujuci svojoj intuiciji znala da je u pravu i da je les nesrecne zene jos uvek
na tom imanju. Imanje pripada izvesnom gospodinu Krekentorpu a zadatak Lusi Ajlzberou bio
je da se zaposli u njegovoj kuci, Redefrod Holu, kao domacica... Ubedjena je da ce ova mlada,
inteligentna zena, boravivsi na licu mesta uspeti da otkrije makar nesto sto ce potvrditi
njenu teoriju.
U Redeford Holu, Lusi upoznaje starog namcora Krekentorpa, koji je u velikoj
meri bio invalid i imao prilicno naruseno zdravlje, a koga je Lusi osvojila izvrsnim kuvanjem,
ali koji joj je stalno prigovarao da je isuvise rasipna sa kolicinom namirnica koje trosi
a zatim i njegovu cerku, Emu, prijatnu, ugodnu ali i prilicno neupadljivu zenu srednjih
godina. Obzirom da je i Ema cula za kvalitete cuvene Lusi Ajlzberou, bila skepticna zbog
cinjenice da je Lusi prihvatila posao za znatno manju sumu, ali joj je ova rekla da ima
bolesnu tetku u blizini koju zeli da cesto obilazi, pa joj je mesto odgovaralo. U zamenu
za manju platu trazila je da ima slobodna popodneva. Vreme joj je trebalo da bi mogla da
istrazuje po okolini, a ulogu "bolesne tetke" odigrala je savrseno nasa gospodjica
Marpl.
Ubrzo
saznaje dosta toga o ostalim clanovima porodice koja je bila veoma brojna. Krekentorp je
naime imao sestoro dece. Najstariji sin gospodina Krekentorpa, poginuo je u ratu. Drugi
sin Sedrik zivi u inostranstvu zaradjujuci za zivot slikanjem. Herold je ziveo u Londonu
kao uspesan biznismen u Sitiju, Alfred je bio crna ovca porodice koji je stalno upadao u
nevolje. Cerka Edita je umrla pre nekoliko godina, pa je njen muz Brajan prakticno bio deo
porodice, tim pre sto je Edita jedina od sve dece gospodina Krekentorpa rodila dete. Tako
je mali Aleksandar bio jedini njegov unuk i on ga je prilicno voleo.
Kao
i velika vecina Agatinih knjiga i ova ima jednu osobu koja bi mogla poneti titulu "lik"
u pravom smislu te reci. Ovoga puta to je bio gospodin Krekentorp savrseno opisan kao dzangrizalo
i osobenjak sa svakom izgovorenom reci i postupkom koji bi preduzeo. Bio je i velika cicija
i iako je njegovo bogatstvo bilo nemerljivo, stedeo je na cemu je god mogao pa i na broju
krompira koji treba da bude serviran za rucak... Cvrsto se drzao svojih principa, ali iako
je imao odlicnu ponudu da proda deo svog ogromnog imanja nije popustao "...Voleli
bi da se docepaju moje zemlje i da sagrade jos malih bednih kutija od kuca. Ali nece dok
ne umrem. A ja necu da umrem da bih nekome ucinio uslugu..." Bez obzira na
svoje godine, bolest i hendikep, bio je bistrog uma i ubrzo je u mladoj Lusi otkrio pametnu
i snalazljivu zenu koja ga je toliko fascinirala da je ubrzo poceo i da joj se udvara bez
obzira na svoje pozne godine...
Isto
popodne kada je stigla, Luci koristeci dozvolu koju je dobila da svoje slobodno popodne
iskoristi za setlju, u grmlju podno nasipa iznad koga se nalazila pruga, Luci pronalazi
pudrijeru, kao i komadic otkrinutog krzna... Sledeceg popodneva odlazi da obidje svoju "bolesnu
tetku" ne bi joj predocila sta je pronasla. "...Obrazi gospodjice Marpl
blago su se zarumeneli od zadovoljstva sto je bila u pravu - Mozda covek ne bi smeo tako
da se oseca - rece - ali veoma je prijatno kada se potvrdi da je njegova teorija tacna!..."
Njih dve razmatraju sve moguce teorije ovoga zlocina i traze dokaze o tome da li je moguce
da je telo jos uvek negde na imanju ili je vec odneto. Gospodjica Marpl nepobitno zakljucuje
da ubica nije slucajno izbacio telo iz voza bas na tom mestu, da je on jos uvek na imanju
ali da nije zakopano jer je period bio susan i zemlja tvrda za kopanje. Telo je sakriveno
negde, u nekoj supi koja se ne koristi...
Vrativsi se u Redeford Hol, Ema je obavestava da mali Aleksandar sa drugom
dolazi sutra. Dok je sa decom popodne setala imanjem, razmisljala je o smernicama "tetke
Dzejn". Upravo na jednom takvom mestu kao sto je stara supa koja je Luci podsetila
na spremiste kakvog muzeja, gde su cuvane i stare fotelje ali i mramorni kipovi, u jednom
sarkofagu - pronalazi telo zene... Pre nego sto ce bilo kome sta reci o tome, obaestava
gospodjicu Marpl, zatim policiju a na kraju i Emu Krekentorp.
U
dogovoru sa gospodjicom Marpl, ona inspektoru Bejkonu prica celu istinu. On je naravno,
prilicno zatecen ali resava da pronadje izvesnu gospodjicu Marpl i porazgovara sa njom.
U medjuvremenu, svi clanovi porodice Krekentorp su obavesteni i pozvani da sutradan dodju
zbog eventualne identifikacije ubijene zene. Obavesten je i Skotland Jard posto je utvrdjeno
da zena nije neko od stanovnika okolnih mesta... Dolaskom ostalih clanova porodice, Lusi
napokon dobija priliku da ih i licno upozna. Na imanje je tih dana cesce dolazio i doktor
Kvimper koji je lecio starog Krekentorpa ali je Luci primetila i njegovo nezno ponasanje
prema Emi... Ionako obican i prijatan, prema njoj je pokazivao i dozu blagosti i saosecanja.
Tek posle obavljene istrage u porodici Kreketorp krecu pitanja i nagadjanja.
Prvo je Lusi morala da objasni zasto je uopste podizala poklopac sarkofaga, a onda su pocele
i price o tome ko bi mogla biti tajanstvena zena i otkuda njen les bas u njihovoj staji...
Pocevsi od prica da su svi u okolini znali da kljuc od staje stoji napolju okacen o ekser
i da je svako mogao da udje unutra, da su se mozda zaljubljeni parovi tamo sastajali, da
je doslo do svadje i da je neki momak izgubio kontrolu... medjutim, Luci uskoro saznaje
i za jednu porodicnu pricu. Naime, najstariji od brace, Edmund, koji je poginuo u ratu,
ozenio se pred smrt jednom Francuskinjom. Nedugo posle rata, ona im je pisala rekavsi u
pismu da je rodila njegovo dete... Pre mesec dana im se opet javila pismom da je u Engleskoj
i da ce doci da ih obidje ali se nikada nije pojavila... Postavlja se eto tako jos jedno
pitanje - da li je ubijena zena mozda Edmundova zena, da li je nekoga ucenjivala, ako je
to ona - da li ju je neko ubio kako se veliko Krekentorpovo bogatstvo ne bi podelilo na
jos jednog clana porodice vise...
Da
sve bude dobro po gospodjicu Marpl postarala se i cinjenica da je iz Skotland Jarda istragu
preuzeo Inspektor Kredok koji ju je vrlo dobro poznavao i verovao u sposobnost i ostroumnost
stare dame imajuci prilike mnogo puta u proslosti da se uveri licno u njene kvalitete kada
je "zlocin" u pitanju... Dermok Kredok se upoznao sa slucajem a onda i sa clanovima
porodice saznavsi usput i za cudni testament pokojnog vlasnika imanja koji svom sinu, Luteru,
sadasnjem gospodinu Krekentorpu nije ostavio nista osim dozivotne rente od prihoda a svo
imanje i novac ce posle njegove smrti pripasti njegovoj deci ravnopravno. Tu on dolazi do
interesantne cinjenice da sto naslednika bude bilo manje - ostali ce imati vise da naslede.
Dok im je otac ziv, oni nemaju nikakve prihode od imanja osim onoga sto sami zarade ili
sto im otac da - a on je koliko se secamo bio velika skrtica...
Inspektor Dermot Kredok razgovara sa svim clanovima porodice a onda odlazi
da porazgovara i sa svojom starom poznanicom Dzejn Marpl, odajuci joj priznanje kako je
i ovoga puta sve nadmudrila svojim fantasticnim nacinom pogadjanja. Malo uvredjena zbog
toga sto je "njena mala ideja" nazvana pogadjanjem, a ne zelevsi sebi da daje
bas preveliku vaznost, ona mu izmedju ostalog skromno govori: "...Moj proces
rezonovanja nije bas originalan. Sve se to vec nalazi kod Marka Tvena. Decak koji je nasao
konja. On je samo zamislio kuda bi isao da je konj, i tamo je i otisao i nasao konja..."
Slucaj
pocinje da se otpetljava (zapetljava) kada Inspektor Kredok dobije potvrdu od svog kolege
iz Pariza o tome da se izvesna francuska balerina koja odgovara opisu ubijene smatra nestalom.
Da li je francuska balerina u stvari snaja Krekentorpovih? Kredok ponovo pocinje razgovore
sa clanovima porodice, ovoga puta detaljno istrazujuci njihove alibije i proveravajuci kretanje
tog popodneva... On je prilicno zabrinut jer je svestan da ne moze daleko odmaci sa slucajem
dok ne sazna motiv... Ponovo odlazi na "konsultacije" kod gospodjice Marpl koja
je u svojstvu Lusine "tetke" nedavno bila u kuci Krekentorpovih. Bilo mu je potrebno
njeno misljenje o svakome od njih... Dobija novu ideju i krece njenim tragom, ali ni gospodjica
Marpl ne miruje...
Kao i u gotovo svakom Agatinom romanu, desavaju se i drugi zlocini. Jos
dvoje ljudi je umrlo, a gospodjica Marpl sada ima razloga da veruje da je pravo vreme za
njenu malu predstavu kako bi spasila jos neki nevin zivot... Ona poziva gospodju Mekgilikadi
da dodje i da zajedno posete Krekentorpove... Sta je ovoga puta smislila i kako ce ponovo
dovesti svoj zivot u opasnost kao i mnogo puta do tada pokusavajuci da "rekonstruise
zlocin" ne bi se ubica sam odao... ostavljam vama da procitate u ovom odlicnom romanu
koji zaista predstavlja klasik kada su u pitanju romani Agate Kristi u kojima se na delu
pojavljuje gospodjica Marpl koja za sebe kaze: "Ja uoste nisam bistra, samo,
mozda, pomalo poznajem ljudsku prirodu - ziveci, znate, na selu. Dakako, pomalo sam hendikepirana
time sto se ne nalazim na licu mesta. Uvek mislim da je od velike pomoci kad vas ljudi podsete
na neke druge ljude - zato sto su tipovi svuda slicni, a to moze posluziti kao dragoceni
vodic..."
