U ovom romanu, na delu se pokazuju
Arijadna Oliver i Herkul Poaro, mada moram reci, da je za dobrog posmatraca
i pazljivog citaoca, bas u ovom romanu vise eksponiran njen lik nego
lik malog Belgijanca. Prica pocinje na nacin prilicno svojstven Agati
Kristi. Kao sto je i pre znala da i Poaroa ali i gospodjicu Marpl uvuce
u resavanje "nekog" zlocina cak i pre nego sto se desio,
i ovoga puta se desava isto. Arijadna Oliver je, naime, pozvana od
strane svoje prijateljice Ledi Stjubs da na njenom imanju organizuje
"Lov na ubicu".
Ledi Stjubs je jednom godisnje na svom velikom imanju
organizovala zabavu koja je vise licila na vasar - sa svojim lutkama,
vrteskama, prorocicama, gutacima vatre... Kao dodatak, zamislila je
jednu igru. Na imanju ce se tokom zabave navodno desiti ubistvo a prijavljeni
posetioci - tragaci, ce pratiti tragove i doci do resenja "zlocina".
Zadatak da sve organizuje, osmisli i realizuje pripao je Arijadni Oliver,
cuvenom piscu kriminalistickih romana. I dok ona boravi u danima pre
zabave na imanju predlazuci korake delovanja i pravce resavanja zagonetki
na pomalo komican nacin, cini nam se da se Agata malo podsmeva i samoj
sebi i svojoj neoubuzdanoj masti kada su u pitanju zlocini koje je
osmislila i "resila"...
Medjutim, Arijadna svojim sestim culom - tzv. zenskom
intuicijom oseca i da nesto nije u redu. Ne zna sta - ali oseca da
nesto nije kako treba. Taj osecaj je tera da pozove svog prijatelja
Herkula Poaroa da joj se pridruzi "ako slucajno zatreba".
Ona mu preko telefona ne govori o cemu se radi jer ni ona zapravo ne
zna. I kako je i sama pogodila, kasnije kada su se sreli, Poaro je
dosao do nje prevalivsi 350 kilometara - iz ciste radoznalosti. Morao
je da joj prizna da je njena famozna zenska intuicija i ovoga puta
bila u pravu. Ona mu govori da ima osecaj da nesto nije u redu, da
ima neki cudni osecaj da zele da je prevare i da se uopste ne bi cudila
ako bi se umesto laznog ubistva desilo pravo ubistvo!
Poaro je razmisljao o gospodji Oliver: "...
Gospodja Oliver je bila zena nesredjena do krajnjih granica (i bilo
mu je neshvatljivo kako uspeva da sredi one toliko uskladjene i povezane
kriminalne romane koje je pisala), pa ipak, ma koliko da je bila sva
smetena, iznenadila ga je nekoliko puta svojim iznenadnim shvatanjem
istine..."
I zaista, kada gomila "tragaca" u ovoj igri
stigne do mlade devojke koja je trebala da glumi ubijenu - shvatice
da je ona i zaista ubijena. Ali to nije i jedini les koji ce biti pronadjen.
Poaro se najpre susreo sa pitanjem - zasto je ubijena bas ta osoba
- kome je ona smetala i ko je zapravo trebao da bude ubijen... Da li
je neko samo zavaravao tragove? Intucija Arijadne Oliver i ovoga puta
izgleda nije zatajila, Poaro naravno, kao i uvek, optuzuje sebe da
opet nije izvrsio zadatak i sprecio zlocin iako je upravo iz tog razloga
i dosao - da spreci ubistvo - koje je doduse tada postojalo samo u
masti njegove prijateljice, gospodje Oliver. Kao i u drugim Agatinim
romanima i ovde se srecemo sa jos nekoliko zrtava do kraja romana,
onih koji su nesto videli, rekli, znali ili koji su poznavali ubicu
ili znali za motive njegovog zlocina. Ubica se ovde otkriva u cuvenom
Poaroovom finalu kada saznajemo da je cela prica zapravo pocela pre
mnogo godina, tj. zapravo da je jos tada izvrsen prvi zlocin koji je
zapoceo prvo sa skrivanjem identiteta jedne osobe, zatim zamenom licnosti
pa sve do planiranja nacina da se dodje do velikog bogatstva za koje
je smatrano da nece biti oteto nego da joj po zakonu pripada...
No... da se vratimo malo na likove u ovoj Agatinoj
maloj igri... Prisutni su bili - Ser Dzordz Stjubs - veleposednik i
lokalni bogatas i njegova dvadeset godina mladja zena ledi Heti Stjubs,
intelektualno "ogranicena" osoba, koja je naizgled pokazivala
zanimanje samo za nakit, krzno i provod... zatim mladi arhitekta Mihael
Vajman koji je radio na jednom projektu na imanju Stjubsovih, pa onda
gospodjica Armanda Brevis - sekretarica - guvernanta, Alek Ledz i njegova
zena Seli, mladi bracni par koji je uzeo pod zakup jednu malu vilu
u blizini reke, Gospodja Masterton i njen suprug Vilfrid, narodni poslanik,
zatim kapetan Vaberton, gospodja Emi Folijat koja je stanovala na imanju
u nekadasnoj cuvarevoj kucici, mlada istrazivacica Marlena Tjuker...
stari Merdl, ciji je sin trideset godina radio na imanju kao bastovan
jos kada je pripadalo predhodnim vlasnicima, Etjen De Suza, rodjak
ledi Stjubs koji je tog dana iznenada posle mnogo godina dosao u posetu...
kao i nekoliko stotina gostiju koji ce tog vikenda obilaziti imanje
i igrati se "lova na ubicu"...
Medju svima njima Poaro treba da otkrije ko je izvrsio
niz zlocina i sa kojim motivima... Tu je naravno i lokalni inspektor
Blend kome je Poaro dobro poznat od pre. U noci zlocina, odmah krece
ispitivanje i ispituje se kretanje i alibi glavnih sudionika ove "zabave"...
ali obojica moraju uzeti u obzir da je ubica te veceri zaista mogao
biti bilo ko. Medjutim, i gospodja Oliver se ne predaje tako lako.
Iznela je inspektoru citav spisak mogucih nacina kako je ubistvo izvrseno
kao i mogucih izvrsioca. Njena masta dovodila ga je u vise navrata
do ludila...
Bio je to jedan od zlocina koji ce Poaro resiti dosta
kasnije. Na licu mesta tih dana i tokom istrage, ni on, ni inspektor
Blend nisu nasli nista sto bi moglo da im pomogne u resavanju zlocina.
Poaro je zaista bio ocajan (cak su mu i brkovi "omlitaveli")
sto nije uspeo ni da spreci zlocin a ni da ga resi. Vratio se u London
i jednog dana, kada je proslo vise od mesec dana, dok je sedeo ispred
kamina - prvo je napravio spisak osoba koje su mu se cinile najsumnjivije
a zatim ispisao i pitanja koja su ga mucila i na koja nije uspevao
da nadje odgovor... Resio je da prekine mucnu situaciju i neizvesnost
i otputovao ponovo na imanje resivsi ovoga puta da prvo porazgovara
sa starom gospodjom Folijat koja je dugo godina zivela na imanju i
za koju je verovao da je znala mnogo vise od onoga sto mu je rekla...
I bio je u pravu... Ona mu prica pricu o istoriji imanja i o porodici
koja je tu nekada zivela... Ona zaista nesto zna, sumnja, nagadja...
Poaro misli da je ona mozda u opasnosti...
Kada je vec u gradu, odlazi da poseti i porodicu jedne
od zrtava - nesrecno nastradale devojke... i saznaje sasvim slucajno
za jos jedan nesrecan dogadjaj koji se desio u mestu od njegovog odlaska.
On je sada sasvim ubedjen da dogadjaj nije bio nesrecan i da je u pitanju
jos jedno ubistvo... i sve to sada baca sasvim drugo svetlo na predhodne
zlocine... Odmah odlazi da telefonira inspektoru Blendu postavljajuci
mu jedno na izgled nebitno pitanje (kako samo on to ume) i posle dobijenog
odgovora mu kaze da napokon ima ideju, dodavsi da je do sada bas bio
budala... Poslednji telefonski razgovor obavio je sa Arijadnom Oliver
postavivsi joj pitanje koje je inace najvise mrzela - hteo je da zna
nesto vise o nacinu njenog pisanja. No, ona je bas bila raspolozena
za razgovor. Poaro je, cinilo mu se, sada znao zve... Otisao je najpre
do kucice pored reke koju su iznajmili Seli i Alek Ledz i posle kraceg
razgovora sa Alekom, a zatim i iznosenja cinjenica inspektoru Blendu,
otisao je ponovo da poseti gospodju Folijat, sada vec sasvim ubedjen
da ce ovoga puta biti spremna da mu kaze i nesto sto mu je precutala...
Ona mu zaista ovoga puta i govori celu pricu, ali tek posto je Poaro
njoj rekao sve sto je i sam vec saznao... suocivsi je sa stvarima koje
ni sama nije znala ili je i znala ali nije htela da poveruje u njih...
Sve u svemu, bio je ovo zanimljiv i pitak roman za
citanje, mozda nepravedno nije pominjan kao neko od Agatinih najboljih
ostvarenja, ali vrlo dobro zamisljen da sa scenarijem Arijadne Oliver
o izmisljenom zlocinu cini dobru celinu. Poaro se ipak na kraju prepustio
njenoj intuiciji i masti i nacinu na koji je zamislila likove u svojoj
maloj igri ubistva na imanju Stjubsovih, ne misleci o tome da je upravo
ona svojom pricom i dala ideju i pokrice za ovaj davno jos, dobro isplaniran
zlocin...
