U ovom romanu, na delu se pokazuju Arijadna Oliver i
Herkul Poaro, mada moram reci, da je za dobrog posmatraca i pazljivog citaoca, bas u ovom
romanu vise eksponiran njen lik nego lik malog Belgijanca. Prica pocinje na nacin prilicno
svojstven Agati Kristi. Kao sto je i pre znala da i Poaroa ali i gospodjicu Marpl uvuce
u resavanje "nekog" zlocina cak i pre nego sto se desio, i ovoga puta se desava
isto. Arijadna Oliver je, naime, pozvana od strane svoje prijateljice Ledi Stjubs da na
njenom imanju organizuje "Lov na ubicu".
Ledi Stjubs je jednom godisnje na svom velikom imanju organizovala zabavu
koja je vise licila na vasar - sa svojim lutkama, vrteskama, prorocicama, gutacima vatre...
Kao dodatak, zamislila je jednu igru. Na imanju ce se tokom zabave navodno desiti ubistvo
a prijavljeni posetioci - tragaci, ce pratiti tragove i doci do resenja "zlocina".
Zadatak da sve organizuje, osmisli i realizuje pripao je Arijadni Oliver, cuvenom piscu
kriminalistickih romana. I dok ona boravi u danima pre zabave na imanju predlazuci korake
delovanja i pravce resavanja zagonetki na pomalo komican nacin, cini nam se da se Agata
malo podsmeva i samoj sebi i svojoj neoubuzdanoj masti kada su u pitanju zlocini koje je
osmislila i "resila"...
Medjutim, Arijadna svojim sestim culom - tzv. zenskom intuicijom oseca i
da nesto nije u redu. Ne zna sta - ali oseca da nesto nije kako treba. Taj osecaj je tera
da pozove svog prijatelja Herkula Poaroa da joj se pridruzi "ako slucajno zatreba".
Ona mu preko telefona ne govori o cemu se radi jer ni ona zapravo ne zna. I kako je i sama
pogodila, kasnije kada su se sreli, Poaro je dosao do nje prevalivsi 350 kilometara - iz
ciste radoznalosti. Morao je da joj prizna da je njena famozna zenska intuicija i ovoga
puta bila u pravu. Ona mu govori da ima osecaj da nesto nije u redu, da ima neki cudni osecaj
da zele da je prevare i da se uopste ne bi cudila ako bi se umesto laznog ubistva desilo
pravo ubistvo!
Poaro je razmisljao o gospodji Oliver: "... Gospodja Oliver je
bila zena nesredjena do krajnjih granica (i bilo mu je neshvatljivo kako uspeva da sredi
one toliko uskladjene i povezane kriminalne romane koje je pisala), pa ipak, ma koliko da
je bila sva smetena, iznenadila ga je nekoliko puta svojim iznenadnim shvatanjem istine..."
I zaista, kada gomila "tragaca" u ovoj igri stigne do mlade devojke
koja je trebala da glumi ubijenu - shvatice da je ona i zaista ubijena. Ali to nije i jedini
les koji ce biti pronadjen. Poaro se najpre susreo sa pitanjem - zasto je ubijena bas ta
osoba - kome je ona smetala i ko je zapravo trebao da bude ubijen... Da li je neko samo
zavaravao tragove? Intucija Arijadne Oliver i ovoga puta izgleda nije zatajila, Poaro naravno,
kao i uvek, optuzuje sebe da opet nije izvrsio zadatak i sprecio zlocin iako je upravo iz
tog razloga i dosao - da spreci ubistvo - koje je doduse tada postojalo samo u masti njegove
prijateljice, gospodje Oliver. Kao i u drugim Agatinim romanima i ovde se srecemo sa jos
nekoliko zrtava do kraja romana, onih koji su nesto videli, rekli, znali ili koji su poznavali
ubicu ili znali za motive njegovog zlocina. Ubica se ovde otkriva u cuvenom Poaroovom finalu
kada saznajemo da je cela prica zapravo pocela pre mnogo godina, tj. zapravo da je jos tada
izvrsen prvi zlocin koji je zapoceo prvo sa skrivanjem identiteta jedne osobe, zatim zamenom
licnosti pa sve do planiranja nacina da se dodje do velikog bogatstva za koje je smatrano
da nece biti oteto nego da joj po zakonu pripada...
No... da se vratimo malo na likove u ovoj Agatinoj maloj igri... Prisutni
su bili - Ser Dzordz Stjubs - veleposednik i lokalni bogatas i njegova dvadeset godina mladja
zena ledi Heti Stjubs, intelektualno "ogranicena" osoba, koja je naizgled pokazivala
zanimanje samo za nakit, krzno i provod... zatim mladi arhitekta Mihael Vajman koji je radio
na jednom projektu na imanju Stjubsovih, pa onda gospodjica Armanda Brevis - sekretarica
- guvernanta, Alek Ledz i njegova zena Seli, mladi bracni par koji je uzeo pod zakup jednu
malu vilu u blizini reke, Gospodja Masterton i njen suprug Vilfrid, narodni poslanik, zatim
kapetan Vaberton, gospodja Emi Folijat koja je stanovala na imanju u nekadasnoj cuvarevoj
kucici, mlada istrazivacica Marlena Tjuker... stari Merdl, ciji je sin trideset godina radio
na imanju kao bastovan jos kada je pripadalo predhodnim vlasnicima, Etjen De Suza, rodjak
ledi Stjubs koji je tog dana iznenada posle mnogo godina dosao u posetu... kao i nekoliko
stotina gostiju koji ce tog vikenda obilaziti imanje i igrati se "lova na ubicu"...
Medju svima njima Poaro treba da otkrije ko je izvrsio niz zlocina i sa
kojim motivima... Tu je naravno i lokalni inspektor Blend kome je Poaro dobro poznat od
pre. U noci zlocina, odmah krece ispitivanje i ispituje se kretanje i alibi glavnih sudionika
ove "zabave"... ali obojica moraju uzeti u obzir da je ubica te veceri zaista
mogao biti bilo ko. Medjutim, i gospodja Oliver se ne predaje tako lako. Iznela je inspektoru
citav spisak mogucih nacina kako je ubistvo izvrseno kao i mogucih izvrsioca. Njena masta
dovodila ga je u vise navrata do ludila...
Bio je to jedan od zlocina koji ce Poaro resiti dosta kasnije. Na licu mesta
tih dana i tokom istrage, ni on, ni inspektor Blend nisu nasli nista sto bi moglo da im
pomogne u resavanju zlocina. Poaro je zaista bio ocajan (cak su mu i brkovi "omlitaveli")
sto nije uspeo ni da spreci zlocin a ni da ga resi. Vratio se u London i jednog dana, kada
je proslo vise od mesec dana, dok je sedeo ispred kamina - prvo je napravio spisak osoba
koje su mu se cinile najsumnjivije a zatim ispisao i pitanja koja su ga mucila i na koja
nije uspevao da nadje odgovor... Resio je da prekine mucnu situaciju i neizvesnost i otputovao
ponovo na imanje resivsi ovoga puta da prvo porazgovara sa starom gospodjom Folijat koja
je dugo godina zivela na imanju i za koju je verovao da je znala mnogo vise od onoga sto
mu je rekla... I bio je u pravu... Ona mu prica pricu o istoriji imanja i o porodici koja
je tu nekada zivela... Ona zaista nesto zna, sumnja, nagadja... Poaro misli da je ona mozda
u opasnosti...
Kada je vec u gradu, odlazi da poseti i porodicu jedne od zrtava - nesrecno
nastradale devojke... i saznaje sasvim slucajno za jos jedan nesrecan dogadjaj koji se desio
u mestu od njegovog odlaska. On je sada sasvim ubedjen da dogadjaj nije bio nesrecan i da
je u pitanju jos jedno ubistvo... i sve to sada baca sasvim drugo svetlo na predhodne zlocine...
Odmah odlazi da telefonira inspektoru Blendu postavljajuci mu jedno na izgled nebitno pitanje
(kako samo on to ume) i posle dobijenog odgovora mu kaze da napokon ima ideju, dodavsi da
je do sada bas bio budala... Poslednji telefonski razgovor obavio je sa Arijadnom Oliver
postavivsi joj pitanje koje je inace najvise mrzela - hteo je da zna nesto vise o nacinu
njenog pisanja. No, ona je bas bila raspolozena za razgovor. Poaro je, cinilo mu se, sada
znao zve... Otisao je najpre do kucice pored reke koju su iznajmili Seli i Alek Ledz i posle
kraceg razgovora sa Alekom, a zatim i iznosenja cinjenica inspektoru Blendu, otisao je ponovo
da poseti gospodju Folijat, sada vec sasvim ubedjen da ce ovoga puta biti spremna da mu
kaze i nesto sto mu je precutala... Ona mu zaista ovoga puta i govori celu pricu, ali tek
posto je Poaro njoj rekao sve sto je i sam vec saznao... suocivsi je sa stvarima koje ni
sama nije znala ili je i znala ali nije htela da poveruje u njih...
Sve u svemu, bio je ovo zanimljiv i pitak roman za citanje, mozda nepravedno
nije pominjan kao neko od Agatinih najboljih ostvarenja, ali vrlo dobro zamisljen da sa
scenarijem Arijadne Oliver o izmisljenom zlocinu cini dobru celinu. Poaro se ipak na kraju
prepustio njenoj intuiciji i masti i nacinu na koji je zamislila likove u svojoj maloj igri
ubistva na imanju Stjubsovih, ne misleci o tome da je upravo ona svojom pricom i dala ideju
i pokrice za ovaj davno jos, dobro isplaniran zlocin...
