***
Kako je samo patio Poaro resavajuci ovaj slucaj... Ako
ste pravi ljubitelj malog Belgijanca, ovu knjigu jednostavno morate procitati jer je
ovaj prostor nedovoljan da se opisu sve njegove patnje... Moramo se skoncentrisati na
zlocin...
Vracajuci se posle prvoklasnog obeda u malom restoranu kuci Poaro baci
pogled na naslove novina: "Kraj sudskog postupka za slucaj Mekginti. Presuda."...
Pomisli na to koliko danas ima divljastva. Neka jadna starica usmrcena je zbog malo sitnine...
Nije mogao da pretpostavi da ce ga kod kuce cekati upravo nacelnik Kilcersterske policije
Spens koji je vodio slucaj Mekginti... Nekada davno radili su zajedno na jednom slucaju
i Spens je sada dosao kod Poaroa sa jednom molbom. Naime, iako je vodio istragu u slucaju
ubistva gospodje Mekginti i bio taj koji je prikupio dokaze protiv Bentlija, koji je
na kraju i osudjen kao ubica stare gospodje jer su svi dokazi govorili u prilog tome...
"Dokazi protiv njega moje su delo - ja sam skupio cinjenice i povezao ih u
celinu - na osnovu tih cinjenica i moga rada osudjen je. I meni se to ne svidja, gospodine
Poaro. Nikako mi se ne svidja.." Spens vise nije bio tako siguran u Bentlijevu
krivicu ... "Dzejms Bentli zaista deluje odbojno. Nikome se ne svidja. Ali ja
ne bih voleo da ga obese samo zbog toga..." A Bentli je osudjen na smrt a savest
starog nacelnika Spensa koji se nalazi pred penzijom moze da umiri samo Herkul Poaro...
Poaro resava da pomogne starom prijatelju. Preuzima slucaj od njega i
provode vece u razgovoru o mestanima Brodinija u kome se zlocin desio, kao i o Bentliju
i samoj gospodji Mekginti. Spens je to vec prosao pa se trudi da sto bolje upozna Poaroa
sa slucajem. Brodini je bio malo mesto - tek nekoliko kuca, zgrada poste i prodavnica
mesovite robe... Ukratko, saznajemo da je gospodja Mekginti bila slabo obrazovana zena,
udovica i da se bavila izdavanjem soba, kao i da je radila po kucama spremajuci ih. Bentli
je bio njen stanar. Gospodja Mekginti nadjena je ubijena necim sto se moglo opisati kao
"tezak predmet ostrih ivica", ali koji tokom istrage nije pronadjen. Nestalo
je nesto malo novca iz kuce a ona je imala i nesto malo ustedjevine u banci koju je nasledila
njena necaka... ali novac kao motiv ubistva nije dolazio u obzir... Neko je samo hteo
da to tako izgleda... Ili je i ovde, kao u nekim drugim romanima prava meta ubice bio
u stvari sam Bentli... "Covek ne moze da napravi omlet, kaze se, a da ne porazbija
jaja. Gospodja Makginti po tom kazivanju bi bila jaje, a Dzejms Bentli omlet..."
zakljucio je ostroumno Poaro...
Iako je vecinu slucajeva u koje bi se umesao, Poaro zapocinjao laznim
predstavljanjima, ovoga puta resio je da nastupi na sebi svojstven nacin: "Idem
tamo kao Herkul Poaro, licno! To je jedino resenje. Vi znate, cher ami, da imamo vreme
protiv nas. Sta mi znamo? Nista. Nasa jedina nada je da se ja ponasam kao da mnogo znam.
Ja sam Herkul Poaro. Ja sam veliki, neponovljivi Herkul Poaro. I ja, Herkul Poaro, nisam
zadovoljan presudom koja je izrecena u slucaju Makginti. Ja, Herkul Poaro, imam veoma
odredjeno misljenje o onome sto se zaista desilo..." - "...A onda cu, posle
ovakvog nastupa, posmatrati reakcije. A reakcija ce biti. U to nema sumnje..."
Da je Herkul Poaro znao koliko ce patiti resavajuci ovu misteriju u Brodiniju,
pitanje je da li bi otisao tamo. Ukratko - pansion gde je odseo je bio uzasan, ali drugog
nije bilo. Namestaj pun prasine, opruge na sofi polomljene, dve "ucveljene fotelje"
a na trecoj sedi pas i jede, presvlake izbledele i prljave a tepih pun rupa... domacica
koja podjednako revnosno trazi tiganj i u kuhinji i u garderobnom ormanu, prozor koji
nikakva sila ne moze da zatvori, vrata koja su se otvarala pri svakom naletu vetra...
pas, macke, kokoske i sve to ne retko i u samoj kuci... Gospodja Somerhejs koja se posekla
dok je cistila grasak i dok je krv kapljala preko njega, ona komentarise... "Ipak,
ne mari, prokuvace se..." i Poaro koji je vise za sebe rekao: "Mislim da cu
danas odsustvovati sa rucka..." Sta reci, ovo je samo par detalja sa kojima
se Poaro susreo vec prvog dana svog boravka kod gospodje Samerhejs... "Patim
- rece Herkul Poaro sam sebi u akutnom napadu samosazaljenja. - Da, patim."...
Bice kasnije jos situacija, ali to treba citati, tj. doziveti. Koristim ovde priliku
da vam samo kratko napomenem da ce upravo haos u kuci i Poaroova bolesna opsesija da
vraca stvari na "svoje" mesto biti za njega kljucan trag koji ce ga odvesti
do zlocinca... Toliko! Uostalom, znali smo da sva ta patnja kojoj ga je izlozila Agata
Kristi mora imati nekog smisla...
Poaro sledecih dana upoznaje gotovo sve stanovnike Brodinija kao i necaku
pokojne gospodje Mekginti, Besi Barc i njenog muza Dzoa. Niko nije imao lepu rec o Bentliju,
osim Mod Vilijams koja je nekada radila sa njim u uredu za promet nekretnina. U razgovoru
sa njom Poaro je stekao utisak da tu ima cak i nesto vise od prijatnosti ili pak, prijateljstva.
"Kako je priroda to prekrasno uredila - pomisli Poaro, - da svaki covek, ma koliko
da je na prvi pogled neprivlacan, postaje izbor neke zene." Upoznaje gospodju
Eliot koja je sada zivela u kuci pok. gospodje Mekginti i obilazi kucu... I dalje ne
moze da nasluti ni motiv niti ima bilo kakvu ideju cime je ona bila ubijena i gde se
taj predmet nalazi. Suocen sa gomilom pitanja, pre svega da li je iako mali, novac koji
je nestao, mogao biti neciji motiv, zasto je on posle "pljacke" bio sakriven
na mestu gde je lako mogao biti nadjen, otkuda tragovi krvi na rukavu nesretnog Bentlija
ako kaze da nije ubio staru gospodju... Poaro postaje pomalo nervozan "Nista
nisam postigao. Ne postoji nikakav trag - nema ni zracka nade. Sad lako mogu da razumem
i Spensovo ocajanje. Ali kako da se ista stvar dogodi i meni? Spens je dobar i marljiv
policajac, ali ja, ja sam Herkul Poaro. Meni trag ne bi smeo da izmakne."
Malo cu vam odmotati dalje radnju romana, onu konkretnu sa par podataka
ali otkrivanje jos nekih detalja ucinilo bi vam citanje romana nezanimljivim. No, ovo
ce biti taman dovoljno da razumemo i ostale likove koji se pojavljuju u Brodiniju i da
otvorimo jos dosta tema za razmisljanje. Prvi trag na koji je Poaro naisao, ma koliko
on bio bled bila je cinjenica da je gospodja Mekginti dva dana pre nego je bila ubijena
u prodavnici kupila bocicu mastila... Zasto je to za Poaroa bio trag? Jednostavno - zakljucio
je da gospodja Mekginti nije uopste imala obicaj da pise pisma i samim tim pitanje -
Zasto je odjednom imala tu potrebu i kome je pisala...?
Drugi trag bile su novine... Naime, pregledajuci njenu staru garderobu
koja je sada kod njene necake primetio je da su njene cipele bile zavijene u staru novinsku
hartiju. Jedan poveci clanak iz tih novina je nedostajao - bio je isecen...? Datum na
novinama isti - dva dana pred njenu smrt... On, naravno nabavlja novine od tog datuma
i pronalazi naslov - "Gde su te zene danas" i ispod naslova - cetiri fotografije
zena koje su na ovaj ili onaj nacin pre vise od trideset godina bile umesane u neki zlocin...
Da li je gospodja Mekginti koja je po prirodi svog posla zalazila u svaku kucu i spremajuci
mogla da prepozna nekoga ili da bude u prilici da vidi nesto sto ce dovesti u vezu sa
nekom od ovih zena... Da li je nekoga ucenjivala...? Kome je pisala...? Da li je neka
od njih sada u Brodiniju pod drugim imenom ili je tu neko ko ih poznaje... Tek, Poaro
oseca da je na dobrom tragu... Toliko i o tragovima...
Hajde jos malo o likovima... Poaro srece doktora Rendela i njegovu zenu.
Po razgovoru sa njima, njegovi utisci su bili - doktor je suvise usluzan a njegova zena
isuvise bojazljiva... Sledeci na njegovom popisu su gospodjica Henderson i njena majka
i ocuh, gospodja i gospodin Vederbi. Vreme provodi u razgovoru sa Diedri Henderson jer
se njena majka odmarala pa je staru gospodju video samo na kratko. Lezala je u svojoj
sobi, sto je uostalom i cinila veci deo dana. Nije mu se dopala. Ocuh nije bio tu i sreo
se sa Poaroom kad je ovaj vec kretao nazad. Bio je grub covek, namrgodjen, hladnog pogleda.
Diedri je bila simpaticna prostodusna devojka, otresita i Poaro je stekao utisak da joj
Dzejms Bentli nije bio neprijatan. Sak, sta vise, cesto su se sretali usput i zastajali
u razgovoru...
Onda je krenuo da poseti Apvardove - majku i sina, talentovanog mladog
pisca Robina Apvarda... i pred vratima imanja susreo se sa gospodjom Oliver. Da - bila
je to Arijadna Oliver koja je ne gledajuci kroz prozor auta izbacila ogrizak jabuke pogodivsi
nehotice Herkula posred obraza. Pri njihovom srdacnom susretu, gospodja Oliver mu je
objasnila da je doputovala radi dramatizacije jednog svog romana koju radi zajedno sa
mladim Apvardom... Kada je on njoj objasnio sta radi u Brodiniju i da je malo zapeo u
svojim istrazivanjima ona mu govori: "Muskarci su tako usporeni. Ja cu vam uskoro
reci ko je to ucinio... Dajte mi dan ili dva da malo procunjam unaokolo i uocicu ubicu.
Zenska intuicija - to je ono sto vama nedostaje..."
Laura Apvard je bila od onih majki koje su dominantne u svakom momentu
a Robin Apvard, koji je bio u stvari njen usvojeni sin, bio je od onih neverovatno usluznih
i briznih mladica i sinova.
Zatim odlazi do gospodina i gospodje Karpenter. Gaj Karpenter je bio
suvlasnik jedne fabrike i moglo bi se reci, bogatas. U poslednje vreme je poceo da se
bavi i politikom. Njegova zena, Eva, visoka mlada zena, bila je vrlo oholog ponasanja,
ali nije mogla da sakrije strah na licu kada joj je Poaro rekao ko je i zasto je u Brodiniju.
Zatim je imao prilicno neprijatan susret sa njenim muzem, pa je gotovo isteran iz njihove
kuce...
Nacelnik Spens mu je u medjuvremenu prikupio informacije o cetiri zlocina
u koji su bile umesane cetiri dame i prukupio sto je moguce vise podataka o njihovom
daljem kretanju. On i Poaro razmatraju sve varijante - da li bi iko od stanovnika Brodinija
mogao biti neko od njih ili njihove dece... Sta je to mogla znati Gospodja Mekginti da
ju je to stajalo zivota i da li su uopste na pravom tragu?
A onda se Herkul Poaro resio na vrlo rizican korak... Na zabavi kod Karpenterovih
gde su bili skoro svi vidjenici stanovnici Brodinija poceo je pricu o svojoj teoriji
i pokazao slike iz novina... Ubrzo je Poaro nazvao Spensa i obavestio ga: "Imam
divne vesti za vas... Neko je pokusao da me ubije..."
Poaro i gospodja Oliver razmenjuju utiske... Ona takodje pati, jer mladi
Apvard ima prilicno slobodoumni pogled na njen roman i nikako ne mogu da se dogovore
oko nekih osnovnih stvari. Ona govori Poarou: "Nasa saradnja se pretvorila u
kosmar! Kako bi se vama svidelo da neko dohvati velike crne brkove pa ih prikaci naredniku
Betlu i izjavi da ste to vi?"... Poaro opet ima svoje muke: "Ja, takodje,
patim. Kuvanje madam Samerhejs neopisivo je. To uopste nije kuvanje. Pa promaja, hladan
vetar, stomacne nevolje macki, duge dlake pasa, polomljene noge na stolicama, jezivi,
ama jezivi krevet u kome spavam, - zatvori oci na trenutak kad ga stize secanje na agoniju,
- smlacena voda u kupatilu, rupe na tepihu kojim su pokrivene stepenice, pa kafa... recimo
ne mogu da vam opisem tu tecnost koju vam tamo daju kao kafu. To je pravi atak na stomak."
Poaroa je neko pokusao da ubije i on je izbegao opasnost... ali neko
drugi nije. U Brodiniju se desava jos jedno ubistvo. Arijadna Oliver pronalazi telo.
Nacelnik Spens dolazi da sprovede istragu. Tokom istrage i medjusobnih razgovora dolaze
do saznanja da izmedju ovog ubistva i ubistva gospodje Mekginti postoji povezanost. Uskoro
Herkul Poaro drzi govor okupljenima. I ponovo se na delu pokazuje situacija koju Poaro
tako majstorski dovodi do vrhunca. On obrazlaze teoriju iz koje kao i obicno proizilazi
da bi svako mogao da bude ubica u svakom od dva zlocina, kao i da bi svaka od prisutnih
osoba mogla imati motiv, naravno pod uslovom da je ta osoba neko drugi a ne ona za koju
se izdaje. Jer jedno je definitivno jasno i necu vam mnogo okolisati - ubistva su povezana
sa fotografijama, ali je sprovedena istraga i niz dogadjaja koji se desavaju u Brodiniju
toliko slozen da iz stranice u stranicu pokusavamo da proniknemo u karaktere ljudi i
sumnjajuci ko je ko i da li iko moze biti u bilo kakvoj povezanosti sa bilo kojom zenom
sa slike... Dvanaest ljudi - provereni u sve cetiri varijante uz cinjenicu da mogu biti
ne samo lica sa slike vec i neko sa njima u bliskoj vezi, braca, sestre, deca... Previse
je to varijanti i kombinacija cak i za Herkula Poaroa... Ali, rekoh vam vec, samo njegova
osobina urednosti i pedantnosti koja ga tera da stvari nehotice postavlja na pravo mesto
kao i pravilno koriscenje "malih, sivih celija" bice mu dovoljna da resi ovaj
na izgled neresiv slucaj... kao i to da je svima promakla jedna sasvim obicna i jednostvna
stvar... svima, samo ne njemu...
I taman kad je u svom zavrsnom izlaganju izveo teoriju da svako moze
biti krivac, i na kraju bacio najvecu sumnju na jednu osobu (dobro znani metod "popustanja
paznje pravog zlocinca") da bi se onda obrusio na potpuno drugu, slomivsi je samo
u njemu dobro znanom maniru. Toliko je bilo jako njegovo izlaganje dok je izvodio cinjenice
i opisivao zlocine na taj nacin da je poleteo prema ubici sa recima - Ubili ste
je - Evo ovako... dohvativsi sa police jedan tezak predmet i zamahnuvsi prema
zlocincu... Posle vriska koji se prolomio sobom cule su se reci - "To mi je
u krvi..."
Da bi sve imalo i malo romanticnog prizvuka, Poaro je resio da ponovo
pomogne jednom mladom paru da nadje svoju srecu... Nacelnik Spens je iznenadjen otkud
to da ce se oni sad vencati... Ko to kaze? "Kazem ja - rece Herkul Poaro -
Posvetio sam se tome. Sad, kad je nas mali problem okoncan, imam previse slobodnog vremena.
Pocecu da radim na tome da se taj brak ostvari. U ovome casu, njih dvoje pojma nemaju
sta im se sprema. Istina je da se jedno drugom dopadaju. Kad bi se stvar prepustila njima
nista se ne bi dogodilo - no sada moraju da racunaju i sa Herkulom Poaroom. Videcete!
Uspeh je neminovan."
***
