***
Kako je samo patio Poaro resavajuci
ovaj slucaj... Ako ste pravi ljubitelj malog Belgijanca, ovu knjigu
jednostavno morate procitati jer je ovaj prostor nedovoljan da se
opisu sve njegove patnje... Moramo se skoncentrisati na zlocin...
Vracajuci se posle prvoklasnog obeda u malom restoranu
kuci Poaro baci pogled na naslove novina: "Kraj sudskog
postupka za slucaj Mekginti. Presuda."... Pomisli na to
koliko danas ima divljastva. Neka jadna starica usmrcena je zbog
malo sitnine... Nije mogao da pretpostavi da ce ga kod kuce cekati
upravo nacelnik Kilcersterske policije Spens koji je vodio slucaj
Mekginti... Nekada davno radili su zajedno na jednom slucaju i Spens
je sada dosao kod Poaroa sa jednom molbom. Naime, iako je vodio
istragu u slucaju ubistva gospodje Mekginti i bio taj koji je prikupio
dokaze protiv Bentlija, koji je na kraju i osudjen kao ubica stare
gospodje jer su svi dokazi govorili u prilog tome... "Dokazi
protiv njega moje su delo - ja sam skupio cinjenice i povezao ih
u celinu - na osnovu tih cinjenica i moga rada osudjen je. I meni
se to ne svidja, gospodine Poaro. Nikako mi se ne svidja.."
Spens vise nije bio tako siguran u Bentlijevu krivicu ... "Dzejms
Bentli zaista deluje odbojno. Nikome se ne svidja. Ali ja ne bih
voleo da ga obese samo zbog toga..." A Bentli je osudjen
na smrt a savest starog nacelnika Spensa koji se nalazi pred penzijom
moze da umiri samo Herkul Poaro...
Poaro resava da pomogne starom prijatelju. Preuzima
slucaj od njega i provode vece u razgovoru o mestanima Brodinija
u kome se zlocin desio, kao i o Bentliju i samoj gospodji Mekginti.
Spens je to vec prosao pa se trudi da sto bolje upozna Poaroa sa
slucajem. Brodini je bio malo mesto - tek nekoliko kuca, zgrada
poste i prodavnica mesovite robe... Ukratko, saznajemo da je gospodja
Mekginti bila slabo obrazovana zena, udovica i da se bavila izdavanjem
soba, kao i da je radila po kucama spremajuci ih. Bentli je bio
njen stanar. Gospodja Mekginti nadjena je ubijena necim sto se moglo
opisati kao "tezak predmet ostrih ivica", ali koji tokom
istrage nije pronadjen. Nestalo je nesto malo novca iz kuce a ona
je imala i nesto malo ustedjevine u banci koju je nasledila njena
necaka... ali novac kao motiv ubistva nije dolazio u obzir... Neko
je samo hteo da to tako izgleda... Ili je i ovde, kao u nekim drugim
romanima prava meta ubice bio u stvari sam Bentli... "Covek
ne moze da napravi omlet, kaze se, a da ne porazbija jaja. Gospodja
Makginti po tom kazivanju bi bila jaje, a Dzejms Bentli omlet..."
zakljucio je ostroumno Poaro...
Iako je vecinu slucajeva u koje bi se umesao, Poaro
zapocinjao laznim predstavljanjima, ovoga puta resio je da nastupi
na sebi svojstven nacin: "Idem tamo kao Herkul Poaro, licno!
To je jedino resenje. Vi znate, cher ami, da imamo vreme protiv
nas. Sta mi znamo? Nista. Nasa jedina nada je da se ja ponasam kao
da mnogo znam. Ja sam Herkul Poaro. Ja sam veliki, neponovljivi
Herkul Poaro. I ja, Herkul Poaro, nisam zadovoljan presudom koja
je izrecena u slucaju Makginti. Ja, Herkul Poaro, imam veoma odredjeno
misljenje o onome sto se zaista desilo..." - "...A onda
cu, posle ovakvog nastupa, posmatrati reakcije. A reakcija ce biti.
U to nema sumnje..."
Da je Herkul Poaro znao koliko ce patiti resavajuci
ovu misteriju u Brodiniju, pitanje je da li bi otisao tamo. Ukratko
- pansion gde je odseo je bio uzasan, ali drugog nije bilo. Namestaj
pun prasine, opruge na sofi polomljene, dve "ucveljene fotelje"
a na trecoj sedi pas i jede, presvlake izbledele i prljave a tepih
pun rupa... domacica koja podjednako revnosno trazi tiganj i u kuhinji
i u garderobnom ormanu, prozor koji nikakva sila ne moze da zatvori,
vrata koja su se otvarala pri svakom naletu vetra... pas, macke,
kokoske i sve to ne retko i u samoj kuci... Gospodja Somerhejs koja
se posekla dok je cistila grasak i dok je krv kapljala preko njega,
ona komentarise... "Ipak, ne mari, prokuvace se..."
i Poaro koji je vise za sebe rekao: "Mislim da cu danas odsustvovati
sa rucka..." Sta reci, ovo je samo par detalja sa kojima
se Poaro susreo vec prvog dana svog boravka kod gospodje Samerhejs...
"Patim - rece Herkul Poaro sam sebi u akutnom napadu samosazaljenja.
- Da, patim."... Bice kasnije jos situacija, ali to treba
citati, tj. doziveti. Koristim ovde priliku da vam samo kratko napomenem
da ce upravo haos u kuci i Poaroova bolesna opsesija da vraca stvari
na "svoje" mesto biti za njega kljucan trag koji ce ga
odvesti do zlocinca... Toliko! Uostalom, znali smo da sva ta patnja
kojoj ga je izlozila Agata Kristi mora imati nekog smisla...
Poaro sledecih dana upoznaje gotovo sve stanovnike
Brodinija kao i necaku pokojne gospodje Mekginti, Besi Barc i njenog
muza Dzoa. Niko nije imao lepu rec o Bentliju, osim Mod Vilijams
koja je nekada radila sa njim u uredu za promet nekretnina. U razgovoru
sa njom Poaro je stekao utisak da tu ima cak i nesto vise od prijatnosti
ili pak, prijateljstva. "Kako je priroda to prekrasno uredila
- pomisli Poaro, - da svaki covek, ma koliko da je na prvi pogled
neprivlacan, postaje izbor neke zene." Upoznaje gospodju
Eliot koja je sada zivela u kuci pok. gospodje Mekginti i obilazi
kucu... I dalje ne moze da nasluti ni motiv niti ima bilo kakvu
ideju cime je ona bila ubijena i gde se taj predmet nalazi. Suocen
sa gomilom pitanja, pre svega da li je iako mali, novac koji je
nestao, mogao biti neciji motiv, zasto je on posle "pljacke"
bio sakriven na mestu gde je lako mogao biti nadjen, otkuda tragovi
krvi na rukavu nesretnog Bentlija ako kaze da nije ubio staru gospodju...
Poaro postaje pomalo nervozan "Nista nisam postigao. Ne
postoji nikakav trag - nema ni zracka nade. Sad lako mogu da razumem
i Spensovo ocajanje. Ali kako da se ista stvar dogodi i meni? Spens
je dobar i marljiv policajac, ali ja, ja sam Herkul Poaro. Meni
trag ne bi smeo da izmakne."
Malo cu vam odmotati dalje radnju romana, onu konkretnu
sa par podataka ali otkrivanje jos nekih detalja ucinilo bi vam
citanje romana nezanimljivim. No, ovo ce biti taman dovoljno da
razumemo i ostale likove koji se pojavljuju u Brodiniju i da otvorimo
jos dosta tema za razmisljanje. Prvi trag na koji je Poaro naisao,
ma koliko on bio bled bila je cinjenica da je gospodja Mekginti
dva dana pre nego je bila ubijena u prodavnici kupila bocicu mastila...
Zasto je to za Poaroa bio trag? Jednostavno - zakljucio je da gospodja
Mekginti nije uopste imala obicaj da pise pisma i samim tim pitanje
- Zasto je odjednom imala tu potrebu i kome je pisala...?
Drugi trag bile su novine... Naime, pregledajuci
njenu staru garderobu koja je sada kod njene necake primetio je
da su njene cipele bile zavijene u staru novinsku hartiju. Jedan
poveci clanak iz tih novina je nedostajao - bio je isecen...? Datum
na novinama isti - dva dana pred njenu smrt... On, naravno nabavlja
novine od tog datuma i pronalazi naslov - "Gde su te zene danas"
i ispod naslova - cetiri fotografije zena koje su na ovaj ili onaj
nacin pre vise od trideset godina bile umesane u neki zlocin...
Da li je gospodja Mekginti koja je po prirodi svog posla zalazila
u svaku kucu i spremajuci mogla da prepozna nekoga ili da bude u
prilici da vidi nesto sto ce dovesti u vezu sa nekom od ovih zena...
Da li je nekoga ucenjivala...? Kome je pisala...? Da li je neka
od njih sada u Brodiniju pod drugim imenom ili je tu neko ko ih
poznaje... Tek, Poaro oseca da je na dobrom tragu... Toliko i o
tragovima...
Hajde jos malo o likovima... Poaro srece doktora
Rendela i njegovu zenu. Po razgovoru sa njima, njegovi utisci su
bili - doktor je suvise usluzan a njegova zena isuvise bojazljiva...
Sledeci na njegovom popisu su gospodjica Henderson i njena majka
i ocuh, gospodja i gospodin Vederbi. Vreme provodi u razgovoru sa
Diedri Henderson jer se njena majka odmarala pa je staru gospodju
video samo na kratko. Lezala je u svojoj sobi, sto je uostalom i
cinila veci deo dana. Nije mu se dopala. Ocuh nije bio tu i sreo
se sa Poaroom kad je ovaj vec kretao nazad. Bio je grub covek, namrgodjen,
hladnog pogleda. Diedri je bila simpaticna prostodusna devojka,
otresita i Poaro je stekao utisak da joj Dzejms Bentli nije bio
neprijatan. Sak, sta vise, cesto su se sretali usput i zastajali
u razgovoru...
Onda je krenuo da poseti Apvardove - majku i sina,
talentovanog mladog pisca Robina Apvarda... i pred vratima imanja
susreo se sa gospodjom Oliver. Da - bila je to Arijadna Oliver koja
je ne gledajuci kroz prozor auta izbacila ogrizak jabuke pogodivsi
nehotice Herkula posred obraza. Pri njihovom srdacnom susretu, gospodja
Oliver mu je objasnila da je doputovala radi dramatizacije jednog
svog romana koju radi zajedno sa mladim Apvardom... Kada je on njoj
objasnio sta radi u Brodiniju i da je malo zapeo u svojim istrazivanjima
ona mu govori: "Muskarci su tako usporeni. Ja cu vam uskoro
reci ko je to ucinio... Dajte mi dan ili dva da malo procunjam unaokolo
i uocicu ubicu. Zenska intuicija - to je ono sto vama nedostaje..."
Laura Apvard je bila od onih majki koje su dominantne
u svakom momentu a Robin Apvard, koji je bio u stvari njen usvojeni
sin, bio je od onih neverovatno usluznih i briznih mladica i sinova.
Zatim odlazi do gospodina i gospodje Karpenter.
Gaj Karpenter je bio suvlasnik jedne fabrike i moglo bi se reci,
bogatas. U poslednje vreme je poceo da se bavi i politikom. Njegova
zena, Eva, visoka mlada zena, bila je vrlo oholog ponasanja, ali
nije mogla da sakrije strah na licu kada joj je Poaro rekao ko je
i zasto je u Brodiniju. Zatim je imao prilicno neprijatan susret
sa njenim muzem, pa je gotovo isteran iz njihove kuce...
Nacelnik Spens mu je u medjuvremenu prikupio informacije
o cetiri zlocina u koji su bile umesane cetiri dame i prukupio sto
je moguce vise podataka o njihovom daljem kretanju. On i Poaro razmatraju
sve varijante - da li bi iko od stanovnika Brodinija mogao biti
neko od njih ili njihove dece... Sta je to mogla znati Gospodja
Mekginti da ju je to stajalo zivota i da li su uopste na pravom
tragu?
A onda se Herkul Poaro resio na vrlo rizican korak...
Na zabavi kod Karpenterovih gde su bili skoro svi vidjenici stanovnici
Brodinija poceo je pricu o svojoj teoriji i pokazao slike iz novina...
Ubrzo je Poaro nazvao Spensa i obavestio ga: "Imam divne
vesti za vas... Neko je pokusao da me ubije..."
Poaro i gospodja Oliver razmenjuju utiske... Ona
takodje pati, jer mladi Apvard ima prilicno slobodoumni pogled na
njen roman i nikako ne mogu da se dogovore oko nekih osnovnih stvari.
Ona govori Poarou: "Nasa saradnja se pretvorila u kosmar!
Kako bi se vama svidelo da neko dohvati velike crne brkove pa ih
prikaci naredniku Betlu i izjavi da ste to vi?"... Poaro
opet ima svoje muke: "Ja, takodje, patim. Kuvanje madam
Samerhejs neopisivo je. To uopste nije kuvanje. Pa promaja, hladan
vetar, stomacne nevolje macki, duge dlake pasa, polomljene noge
na stolicama, jezivi, ama jezivi krevet u kome spavam, - zatvori
oci na trenutak kad ga stize secanje na agoniju, - smlacena voda
u kupatilu, rupe na tepihu kojim su pokrivene stepenice, pa kafa...
recimo ne mogu da vam opisem tu tecnost koju vam tamo daju kao kafu.
To je pravi atak na stomak."
Poaroa je neko pokusao da ubije i on je izbegao
opasnost... ali neko drugi nije. U Brodiniju se desava jos jedno
ubistvo. Arijadna Oliver pronalazi telo. Nacelnik Spens dolazi da
sprovede istragu. Tokom istrage i medjusobnih razgovora dolaze do
saznanja da izmedju ovog ubistva i ubistva gospodje Mekginti postoji
povezanost. Uskoro Herkul Poaro drzi govor okupljenima. I ponovo
se na delu pokazuje situacija koju Poaro tako majstorski dovodi
do vrhunca. On obrazlaze teoriju iz koje kao i obicno proizilazi
da bi svako mogao da bude ubica u svakom od dva zlocina, kao i da
bi svaka od prisutnih osoba mogla imati motiv, naravno pod uslovom
da je ta osoba neko drugi a ne ona za koju se izdaje. Jer jedno
je definitivno jasno i necu vam mnogo okolisati - ubistva su povezana
sa fotografijama, ali je sprovedena istraga i niz dogadjaja koji
se desavaju u Brodiniju toliko slozen da iz stranice u stranicu
pokusavamo da proniknemo u karaktere ljudi i sumnjajuci ko je ko
i da li iko moze biti u bilo kakvoj povezanosti sa bilo kojom zenom
sa slike... Dvanaest ljudi - provereni u sve cetiri varijante uz
cinjenicu da mogu biti ne samo lica sa slike vec i neko sa njima
u bliskoj vezi, braca, sestre, deca... Previse je to varijanti i
kombinacija cak i za Herkula Poaroa... Ali, rekoh vam vec, samo
njegova osobina urednosti i pedantnosti koja ga tera da stvari nehotice
postavlja na pravo mesto kao i pravilno koriscenje "malih,
sivih celija" bice mu dovoljna da resi ovaj na izgled neresiv
slucaj... kao i to da je svima promakla jedna sasvim obicna i jednostvna
stvar... svima, samo ne njemu...
I taman kad je u svom zavrsnom izlaganju izveo teoriju
da svako moze biti krivac, i na kraju bacio najvecu sumnju na jednu
osobu (dobro znani metod "popustanja paznje pravog zlocinca")
da bi se onda obrusio na potpuno drugu, slomivsi je samo u njemu
dobro znanom maniru. Toliko je bilo jako njegovo izlaganje dok je
izvodio cinjenice i opisivao zlocine na taj nacin da je poleteo
prema ubici sa recima - Ubili ste je - Evo ovako... dohvativsi
sa police jedan tezak predmet i zamahnuvsi prema zlocincu... Posle
vriska koji se prolomio sobom cule su se reci - "To mi
je u krvi..."
Da bi sve imalo i malo romanticnog prizvuka, Poaro
je resio da ponovo pomogne jednom mladom paru da nadje svoju srecu...
Nacelnik Spens je iznenadjen otkud to da ce se oni sad vencati...
Ko to kaze? "Kazem ja - rece Herkul Poaro - Posvetio
sam se tome. Sad, kad je nas mali problem okoncan, imam previse
slobodnog vremena. Pocecu da radim na tome da se taj brak ostvari.
U ovome casu, njih dvoje pojma nemaju sta im se sprema. Istina je
da se jedno drugom dopadaju. Kad bi se stvar prepustila njima nista
se ne bi dogodilo - no sada moraju da racunaju i sa Herkulom Poaroom.
Videcete! Uspeh je neminovan."
***
