Evo nas ovde suoceni malo sa gresima iz proslosti,
malo sa teskim karakterom starog Sajmona Lija, malo sa njegovim velikim bogatstvom,
sa dosta naslednika tog istog bogatsva, sa dijamantima koje je stari cudak obozavao
da drzi u sefu u svojoj sobi... i eto nama ubistva... kao i vise puta do sada u zakljucanoj
sobi dok je svako od ukucana imao, bar za pocetak, dobar alibi za vreme kada su se iz
sobe na spratu culi samrtni krici njihovog oca ali i dobar motiv...
Bozic je, tradicionalno vreme okupljanja svih clanova porodice, vreme
za prastanje - ako ima sta da se oprosti, vreme za primanje i davanje poklona... U takvo
vreme, Sajmon Li je zeleo da oko sebe okupi svu svoju decu... Sa njim su na imanju ziveli
njegov mladji sin Alfred Li i njegova zena Lidija, ali on je pozvao i starijeg sina
Dzordza i njegovu zenu Magdalenu, kao i mladog Stivena sa kojim je zeleo da se izmiri
jer je ovaj davno napustio njegovu kucu kriveci ga za majcinu smrt... Sajmon je dosao
i do jos jednog clana familije. Pronasao je i svoju unuku, jedinu koju je i pored toliko
sinova imao, cerku svoje jedine cerke Dzenifer koja je jos kao jako mlada otisla u Spaniju
i tamo se udala za Spanca rodivsi kcer - Pilar... Sasvim neocekivano, Bozicnom slavlju
ce prisustvovati jos jedan sin, takodje odbaceni i svojeglavi pustolov i raspusnik Hari
koji je doduse bio pozvan, ali niko nije ozbiljno verovao u njegov dolazak, kao i sin
nekadasnjeg, a sada pokojnog Sajmonovog partnera, mladi Stiven Fer koji se iznedada
pojavio na vratima starog viktorijanskog zdanja...
Posle resenog slucaja trovanja nikotinom u blizini (pogledaj roman:
"Tragedija u tri cina") Herkul Poaro je prihvatio poziv pukovnika Dzonstona,
sefa policije u Midlsajeru, da u njegovom domu provede Bozic... I dok je Poaro patio
u hladnoj kuci razmisljajuci ceznjivo o centralnom grejanjum u njegovom stanu u Londonu
grejuci promrzle noge na vatri koja je pucketala u kaminu, on i pukovnik su cavrljali
o tom slucaju trovanja kao i o drugim slicnim slucajevima... Dotakli su se i teme zlocina
u vreme Bozica... Pukovnik Dzonston je zastupao tezu da je nemoguce da se u vreme Bozica
dogodi neko ubistvo jer je to vreme mira, veselja i tolerancije. Poaro je zastupao sasvim
suprotno stanoviste. "Rekli ste da je Bozic vreme veselja. To znaci, da se
mnogo jede i pije, zar ne? To, zapravo, znaci da se jede previse! A odatle potice i
lose varenje! A od loseg varenja covek postaje razdrazljiv! Kako ste vi rekli to je
praznik dobre volje kada se stare svadje zaboravljaju, oni koji se ne slazu pristaju
da sklope primirje, makar samo privremeno. A porodice, one koje su bile razdvojene tokom
godine, ponovo su na okupu. Morate priznati, dragi kolega, da pod takvim uslovima mora
postojati velika kolicina napetosti. Ljudi koji nisu prijatelji cine ogroman napor da
deluju tako! Zato, za Bozic ima mnogo licemerja oko nas, dobronamernog licemerja, ali
ipak licemerja... Pod takvim uslovima - mentalne napetosti i fizicke slabosti - veoma
je verovatno da razlike i nesporazumi koji su do tada bili blagi i beznacajni mogu odjednom
poprimiti ozbiljniji karakter. Kad se covek pravi da je plemenitiji, popustljiviji,
sirokogrudiji nego sto jeste, pre ili kasnije pocne da se ponasa odbojnije, grublje
i uopste neprilicnije nego obicno. Ako pregradite potok prirodnih reakcija, mon ami,
pre ili kasnije brana pukne i nastane potop."
On nije znao naravno, koliko ce se ove njegove reci pokazati prorockim,
jer se upravo u njihovoj blizini u kuci Sajmona Lija odigravala porodicna drama koja
ce predhoditi tragediji... Naime, svi clanovi njegove porodice su naprosto osecali (prikrivenu)
mrznju i antagonizam jedni prema drugima... Najugrozeniji su se osecali Alfred i Lidija
koji su ziveli sa Sajmonom u kuci i brinuli i o njemu i o imanju, ispunjavajuci njegove
hirove i trpeci njegov uzasan karakter. Osecali su se kao da im svi drugi od clanova
porodice nesto uzimaju sto im ne pripada iako su i oni njegovi zakonski naslednici...
ali su i sinovi koji su oca davno napustili... Ako izuzmemo Dzordza koji je napravio
uspesnu karijeru u politici, svi drugi su takoreci zivotarili i u sustini jedva cekali
ocevu smrt ne bi li nasledili deo imanja i njegovog velikog bogatstva. Ali i Dzordz
je imao svojih problema, nezasitu zenu Magdalenu kojoj joj uvek bilo malo para koje
im je otac davao kao mesecni prihod i kao jedan od razloga njihovog dolaska pominjao
se i taj da Dzordz razgovara sa ocem o povecanju tog iznosa. Sa druge strane Dejvid
i Hari su bili na neki nacin odbaceni sinovi, jedan koji je se u jako losim odnosima
rastao sa ocem i napustio kucu i koji je sada dosao jedino zbog navaljivanja svoje zene
Hilde koja je insistirala na cinjenici da je vreme da se napokon izmiri sa ocem i da
ih je zato mozda i zvao... Svi skupa, neko manje a neko vise, bili su iznenadjeni pojavom
mlade i atraktivne Pilar ne poricuci da bi im i ona mogla uzeti deo velikog kolaca...
Koji drugi razlog osim toga bi mogao biti da se ona tako iznenada pojavi, kad niko nije
ni znao za njeno postojanje...?
Zlu krv medju njima dodatno je pojacao upravo stari Sajmon pozvavsi
ih vece uoci Bozica da dodju svi zajedno do njegove sobe jer je on bio prakticno nepokretan.
Usli su bas dok je zavrsavao razgovor sa svojim advokatom trazeci od njega da dodje
sutra kako bi izvrsio neke izmene u svom testamentu... Svi su culi njegove reci. Stari
lisac ih je procitao, i pre no sto je bilo kod od njih poceo svoju pricu ili stavio
svoj zahtev pred njega, on je bio taj koji je krenuo na njihovu sujetu i ponos prilicno
grubim recima - Dzordzu je smanjio prihode jer je zakljucio da on i Magdalena mnogo
trose, Dejvidu je rekao da je njegova majka bila jedna glupa zena, Harija je pitao sta
je on to uopste postigao u zivotu... Oni besni i povredjeni napustaju ocevu sobu i odlaze
na veceru...
Starca ubrzo na njegov poziv posecuje lokalni policijski nadzornik Sagden...
Sajmon Li ga je zvao sumnjajuci da su njegovi vredni dijamanti iz sefa ukradeni... On
ga upoznaje sa svojim sumnjama ali i moli da dodje ponovo za sat-dva dok ne bude imao
nepobitne dokaze o krivici jednog od clanova svog domacinstva... Po njemu postoje dve
osobe koje bi mogle biti krive, a on ce sigurno tada imati dokaze o tome ko je to bio...
Naravno, ostatak porodice ne sme da zna pravi razlog njegovog dolaska i svi su zacudjeni
dolaskom narednika, pitajuci se sta je starac ovoga puta smislio? Kad je narednik otisao,
porodica je u nekoj vrlo napetoj atmosferi pristupila praznicnoj veceri... I dok su
se oni posle vecere odmarali, neko u salonu, neko pored klavira, neko telefonirajuci...
iz oceve sobe cuo se samrtnicki, gotovo neljudski krik i lomljava namestaja... Svi su,
jedan za drugim, sa raznih strana kuce otrcali do sobe Sajmona Lija. Provalivsi u zakljucanu
sobu nasli su ga prerezanog vrata u lokvi krvi. Soba je bila ispreturana, lampa, stolica
i sto polomljeni, vladao je neopisivi haos...
I dok stari sluga Tresilijan zuri da pozove policiju, na vratima se
pojavljuje narednik Sagden a ubrzo za njim stizu pukovnik Dzonston i Poaro... Sagden
ih upoznaje sa desavanjima kao i sa familijom ubijenog i odnosima medju njima. No, Poaro
ipak voli sve sam da proveri... jer ovo je njegova omiljena situacija: soba zakljucana
iznutra, prozor otvoren tek da musica moze da izleti (ili uleti), ali provereno zaglavljen
u tom polozaju godinama bez mogucnosti da se otvori do kraja... Svi clanovi porodice
su bili u kuci, racunajuci i gosta Stivena Fera - znaci svi su imali mogucnost da ga
ubiju, ali niko nije mogao da udje spolja a da ne prodje pored glavnog sluge Tresilijana...
sporedni ulaz u kucu vodi kroz kuhinju koja je takodje posle vecere bila puna posluge...
Nijedan drugi prozor u prizemlju nije bio otvaran, polomljen, nema sumnjivih tragova
ispod njih... Ubica je ocito bio u kuci, neko ko je usao u sobu, ubio starca, izasao
iz sobe, zakljucao vrata sa spoljne strane hvatajuci kljuc specijalnim kljestima i otisao...
U opstem metezu koji se zatim stvorio, ubica se prikljucio ostalima trceci do sobe.
Niko, zaista nista nije mogao da primeti sumnjivo jer su svi bili u haosu...
Eto, to vam je to - ukratko sta je predhodilo zlocinu. Dalja istraga
je nesto sto je nama dobro poznato kada je Poaro u pitanju. Razgovor, razgovor i samo
razgovor... Neko ce vec reci neku laz... Usput, on ih sve dobro posmatra prateci njihove
reakcije i odnose jednih prema drugima... Setajuci se kroz ogromno zdanje, on posmatra
stare potrete Sajmonovih predaka primecujuci zapanjujucu slicnost izmedju starog Sajmona
i dva njegova sina... Ubrzo je procitan i Sajmonov testament koji je za neke bio ocekivan
a neke je zaprepastio... Tek toliko da se u kuci i dalje ocitava visok nivo napetosti.
Posle beskrajnih razgovora tokom kojih su neki pokusavali da prikriju svoje tacno kretanje
te veceri, Poaro ih suocava sa njihovim lazima otkrivajuci pri tome i zanimljive razloge
njihovog laganja.
On zna - sada je vreme za razmisljanje... Uskoro se u kuci pronalaze
dijamanti na vrlo neocekivanom mestu, otkriva se lazni identitet dve osobe, desava se
jedan pokusaj ubistva koje je pravim cudom osujeceno... a Poaro u svom tom haosu odlazi
u kupovinu, ali ne bozicnu... vec odlazi u prodavnicu cirkuske opreme kupujuci svoj
glavni "rekvizit" kojim ce raskrinkati ubicu... On sprema svoju predstavu
u kojoj ce ih suociti sa njihovim lazima i pri tome otkriti da je gotovo svaki clan
porodice te veceri odlazio do starog Sajmona ne bi li popravio predhodni utisak i skupio
jos neki poen pre nego on sutradan napravi izmene u svom testamentu kako je najavio...
Svi su priznali, suoceni sa Poaroovim cvrstim uverenjima ali su naravno, i dalje odbijali
da imaju bilo kakve veze sa njegovom smrcu... Da li su onda lagali iz straha da bi mogli
biti okrivljeni ili je nesto drugo bilo u pitanju...? Poaro, kao i obicno izvodi pricu
tako da je svako imao i motiv i priliku, toliko ih zbunjujuci... Oni vise ne znaju sta
mogu da ocekuju od njega, ali mi znamo.
On ce nam na kraju, kao poslednje, kada je vec toliko raznih "verovatnih"
prica ispricao, reci i onu istinitu - konacnu - ko je zaista i na koji nacin ubio Sajmona
Lija, a i koji su razlozi naveli ubicu da tako postupi... Zao mi je sto ovde ne mogu
da vam, naravno, kazem nista vise, jer bi vam unapred sugerisalo ubicu, ali monolog
Herkula Poaroa na kraju ove knjige je jedan od najbolje izvedenih u Agatinim romanima.
Njegovo postupno pricanje price o tome kako je pravio psiholoski portret ubice, kako
je i zasto eliminisao jednog po jednog da bi se na kraju duboko lomio izmedju dve osobe
- jednog Sajmonovog sina i zene jednog od njegovih sinova i kako, i pored sveg razmisljanja,
nije nigde uspevao da uklopi borbu u sobi koja se vodila izmedju pokojnika i ubice,
buku koju je to stvaralo u situaciji kada je ubici islo u prilog da bude sto tisi, razloge
za zakljucavanje vrata sobe spolja aludirajuci na samoubistvo sto odnosi dragoceno vreme
ubici da pobegne, uz pitanje zasto je ubica sve to hteo da predstavi kao samoubistvo
kada je haos u sobi ukazivao na tragove borbe, kao i to - da je prerezati sopstveni
vrat cudan nacin da se neko ubije... Zasto su vrata bila zakljucana? Poaro shvata da
je to najbitniji detalj u razresenju ove misterije...
I ovaj roman, kao i velika vecina predhodnih ima svoju romanticnu
notu koja ce spojiti dvoje ljudi koji su, bilo je to ocito, osecali veliku naklonost
jedno prema drugom od prvog momenta kada su se sreli... Iako sam nekoliko puta gledala
TV adaptaciju ovog romana, Poaroova prica na kraju ovog romana, crtanje portreta zlocinca
potez po potez, dijalozi sa clanovima pokojnikove porodice, obrazlaganje njihovih motiva
i rusenje njihovih albija, dokazavanje da je svako od njih to mogao - ali i to ko je
stvarno i smislio i izvrsio ovaj zlocin, tako je toplo, verno i sugestivno napisano
da ostavlja utisak velikog majstorskog umeca u pisanju koje je u svom zanru posedovala
samo Agata Kristi... I dok, kao i Poaro, i mi sumnjicimo redom jednog za drugim, pravi
zlocinac nam ostaje skriven i zapleten tako dobro da tek na kraju kada nam mali Herkul
isprica svoju veliku pricu mi okrecemo stranice knjige unazad i prisecamo se sta smo
propustili u citanju i pitamo se kako je bas taj detalj mogao da nam promakne... U tome
lezi tajna pisanja i tajna uspeha "kraljice krimica"...
