***
Gospodjica Emili Arandel je uglavnom
radila sta je htela i nikada nikoga nije pitala za savet, cak ni svog advokata. On je
bio tu samo da izvrsava njene zelje. Zivela je sa svojom druzbenicom Mini Louson koju
je bogato nagradjivala dok je prema svojoj familiji uvek imala osecanje duznosti, ali
im isto tako nije dopustala da je iskoriscavaju. Ona je znala da svi oni u stvari jedva
cekaju da ona umre ne bi li prigrabili svoj deo kolaca. A on je, u slucaju Emili Arandel,
bio veliki.
Dvoje
dece njenog pokojnog brata Tomasa, kao i kci njene pokojne sestre su je prilicno cesto
obilazili, ali gospodjica Arandel njima nikako nije bila zadovoljna. Tereza je bila
verena sa mladim lekarom koji je bio na pocetku karijere i samim tim bez vecih prihoda,
dok je ona uz bogatu tetku navikla ipak na malo lagodniji zivot. Bela je bila dobra
zena i odana majka i supruga, ali je po misljenju gospodjice Arandel napravila veliku
gresku - udala se za Grka. Iako je bio sposoban lekar, on joj se uopste nije svidjao.
Imala je utisak da na nekin nacin terorise svoju zenu ili je makar Bela uvek odavala
takav utisak. Imala je izgled zene koja se plasi svog muza. Koliko god da joj je njen
treci necak Carls bio drag i sarmantan, bio je beskrajno lenj i lazljiv, a znao je da
bude i neposten. Uvek je bio u skrpcu sa parama pokusavajuci od tetke da izvuce po koju
svotu na konto buduceg nasledja.
Gospodjica Arandel je pre nekoliko godina sastavila testament u korist
svojih necaka, podelivsi ne beznacajnu sumu na tri potpuno jednaka dela. Jos neko je
imao veliku ulogu u zivotu gospodjice Arandel - njen veseli, pametni pas - Bob koji
je po ceo dan mogao da se igra sa svojom lopticom pustajuci je da sa vrha stepenista
odskakuce do dna, a onda je ponavljao postupak dok se ne umori bacajuci je iznova sa
vrha. No, mnogo vise je voleo da tu igru igra sa nekim drugim tako sto bi je neko od
ukucana prihvatio na dnu stepenista bacajuci je natrag gore Bobu. Uzivao je.
Vec posle dva dana jedan za drugim svi su se izredjali kod tetke trazeci
izvesnu sumu para unapred, Carls da bi vratio dugove, Tereza da bi mogla da se venca
sa dr. Donaldsonom, Bela za skolovanje dece... Ali, tetka je bila neumoljiva. Posle
vecere, otisli su na pocinak ali staroj dami san nije dolazio na oci pa je resila da
sidje do radne sobe. Na vrhu stepenica se saplela i pala, kotrljajuci se do dna. Ubrzo
su svi ukucani bili oko nje. Bila je prava sreca da je ostala ziva. Ne samo to, vec
nista nije polomila i nema skoro nikakvih povreda osim sto je ona sama dozivela sok.
Na vrhu stepenica pronalaze Bobovu loptu i okrivljuju njega za nemarnost. Medjutim,
iako je to bas retko radio, bas te noci on je odskitao u setnju i tako izbegao ljutite
povike...
No, lezeci sledecih dana u svom krevetu, gospodjica Arandel ima puno
vremena da se priseti svakog detalja od te noci, pa cak i toga da Bob nije dotrcao do
nje dok je lezala, i zatim, setivsi se jednog detalja, poverovala je u ono najgore -
da je neko planirao da je ubije. Posle tri dana gosti su otisli a gospodjica Arandel
se povukla u sebe ophrvana teskim mislima. Resila je da ucini nesto. I ucinila je. Napisala
je pismo Herkulu Poarou. Bio je to 17. april.
"Poaro je imao specijalan nacin citanja poste koja mu je pristizala.
Svako bi pismo uzeo u ruke, pazljivo bi ga pregledao, polako otvarao nozicem za otvaranje
pisama, sadrzaj procitao, a pismo potom stavio na jednu od cetiri gomilice koje su stajale
pored soljice sa cokoladnim mlekom. (Poaro je uvek pio cokoladno mleko - uzasna navika
- primetio je Hejstings). Sve to je cinio kao masina, automatski. Pisma je citao kao
da sedi za nekom tekucom trakom, pa bi stoga i najmanja promena u ritualu izazvala paznju."
Upravo tako je Hejstings i primetio da Poaro cita neko pismo koje mu je nesumnjivo privuklo
paznju. Bilo je to pismo gospodjice Arandel - pismo kojim trazi njegov savet ali iako
je bilo veoma dugacko ona se uopste nije tacno izjasnila koji je njen problem i sta
zeli od Poaroa. Zbog toga je bilo zanimljivo, kao i zbog cinjenice da ga je Poaro dobio
tek 27. jula. Zbunjen i zabrinut Poaro krece u Market Bejzing sa Hejstingsom da licno
poseti gospodjicu Arandel.
Njih dvojica stizu do imanja Litlgrin, ali tamo zaticu samo Boba. Ispred
kuce stoji tabla: "Na prodaju". Gospodjica Emili Arandel je umrla 1. maja,
kako su mu u lokalnoj agenciji za prodaju kuca rekli - bila je stara i bolesna. Hejstings
je odahnuo sto se vracaju nazad i sto je Poaroa ovoga puta prevario osecaj, no Poaro
mu je samo rekao: "Kako vi lako odustajete! Problem ce biti resen tek kada ja,
Herkul Poaro, kazem da je resen!" Nismo ni sumnjali.
Paoro
krece da se raspituje po selu za kucu, prikazujuci se kao navodno zainteresovani kupac,
saznajuci usput malo po malo gotovo sve sto se ima znati o gospodjici Arandel, njenim
necacima, gospodjici Louson, a pogotovo kada se kao kupac sa pismom agencije obreo i
u samoj kuci razgovarajuci sa sluzavkom koja je dugo godina radila za gospodjicu Arandel
i koja joj je bila jako privrzena. I on i Hejstings bili su odusevljeni Bobom, a videlo
se, i on njima... Poaro saznaje jako vaznu cinjenicu - Emili Arandel je bila veoma slabog
zdravlja i cesto je imala probleme sa zeludcem zbog jake hrane pa je svoju dugogodisnju
hronicnu bolest mogla samo da ublazuje pilulama koje je gotovo svakodnevno uzimala.
Umrla je posle jednog skorasnjeg napada kada se iznenada ponovo razbolela. Poaro je
i dalje ubedjen da tu nisu cista posla i krece da pretrazuje kucu, navodno razgledajuci
je.
Uskoro definitivno dolazi do zakljucka da je Emili Arandel ubijena.
Problem nastaje kada sazna i da je par dana posto mu je napisala pismo a gotovo dan-dva
pre nego je umrla, gospodjica Arandel promenila testament. Do kraja romana pokusacemo
da nadjemo odgovore na nekoliko veoma vaznih pitanja: Da li su necaci gospodjice Arandel
mogli znati da je testament promenjen? Ako jesu - onda oni nemaju motiva da je ubiju,
a ako nisu - onda svo troje imaju podjednake sanse da budu osudjeni za zlcin. Da li
je novi naslednik nekako mogao znati da ce mu pripasti celokupno nasledstvo? Prisetimo
se - proslo je tek nesto vise od nedelju dana od sastavljanja testamenta do smrti gospodjice
Arandel! "Pas tragac ide za tragom. Herkul Poaro lovi ubice. Ovde smo naisli
na ubicu kome naum nije posao za rukom. Mozda jeste, mozda nije. Ipak, on jeste ubica
i ja cu ga pronaci, njega ili nju, svejedno je, ma koliko se dobro sakrio u svoju rupu..."
Kako se samo Hejstings zgrazavao nad Poaroovim lazima kojima se ovaj
sluzio da dodje do istine i da ljude natera da pricaju... Kako je obisao kucu sa izgovorom
da zeli da je kupi, pod istim izgovorom je obisao i druzbenicu gospodjice Arandel -
Mini Louson. U istom stilu i dalje nastavlja Poaro svoju setnju po Market Bejzingu.
Kod doktora koji je lecio pokojnicu odlazi sa pricom da pise zivotopis njenog oca, generala
Arandela, i saznavsi od njega neke zanimljive detalje, doktor ih dalje upucuje na gospodjicu
Pibodi koja jako dobro poznaje istoriju i licnosti koje su zivele u ovom kraju... Tu
su i sestre Trip koje izvode spiritualisticke seanse i koje posecuje raspitujuci se
toboze, za svoju staru poznanicu Mini Louson... Terezi i Carlsu, a kasnije i Beli "prodaje"
pricu da moze da "obori" testament njihove tetke. I dok se Tereza i Carls
prilicno odusevljavaju tom idejom, Bela deluje prilicno uplaseno. Ona je cesto zavidela
Terezi na stilu oblacenja i ponasanju i cesto je znala da je kopira u modnim detaljima,
sto je na njoj nekada znalo da izgleda jako smesno. Ubrzo i Bela popusta po pitanju
testamenta. Zasto je ona iznenada promenila misljenje kada je u pocetku izgledala tako
nepopustljivo? Poaro posecuje i advokata Parvisa sa pricom da zastupa Terezu i Carlsa
u postupku utvrdjivanja vaznosti testamenta. Posle svih tih razgovora Poaro razmislja
"Ja sam po prirodi sumnjicav i nikada ne verujem u ono sto mi se kaze, ukoliko
se to ne moze necim dokazati.!"... A dokaza je do sada bilo uistinu jako malo...
Poaro "vodi borbu" sa svima njima pokusavajuci da na pravi
nacin uposli svoje "male sive celije" ne bi li otkrio neku nit za koju ce
se uhvatiti. On dobro igra svoju igru pokusavajuci da pronikne u karaktere glavnih likova
na sceni a ne odajuci pri tome svoju licnu zainteresovanost da ubicu privede pravdi.
Pored borbe sa njima, Poaro uporedo vodi borbu i sa Hejstingsom koji je toliko sumnjicav
da i dalje tvrdi da je Poaro sve umislio i da ubistva nema, verujuci da ga je povukla
strast i zelja za tim da ipak postoji nesto mracno u celoj prici. "Hejstingse,
u pravu ste. To jeste moja slaba tacka. Ja sebi licim na hirurga koji se specijalizovao
za jednu bolest, recimo, za slepo crevo... Cim kod takvog lekara dodje pacijent ovaj
trazi simptome bolesti za koju se specijalizovao. Tako je slucaj i sa mnom. Ja se uvek
pitam: da li bi to moglo da bude ubistvo? I, znate, prijatelju moj, cesto sam u pravu!"
Zbog gomile protivrecnih izjava i misljenja koje su culi da pricaju
jedni o drugima i stavova i sugestija ko bi mogao da zeli zlo gospodjici Arandel i nemogucnosti
da potpuno ispravno utvrde da li je "smrt posle bolesti" bila prirodna ili
ne, Poaro i Hejstings priznaju da je jedino sto sigurno imaju - pokusaj ubistva one
veceri kada je gospodjica Arandel pala sa stepenica. Sledeci svoj moto "Jednom
ubica - uvek ubica" kao i stanoviste "da je i onaj ko je pokusao
ubistvo - ubica, iako ubistvo nije izvrseno" Paoro nastavlja dalje kao
pravi pas-tragac. I tako stize do psa - Boba! Zbog necega, jos uvek samo njemu znanom,
smatrao je Boba jako vaznim za resavanje ove misterije.
Njegov nacin na koji ispituje dogadjaje koji su predhodili smrti gospodjice
Arandel kao i price koje prica u krug sakrivajuci pravi motiv svog angazovanja, Hejstingsa
ostavljaju bez reci. "Podsecate me na zonglera koji baca mnogo lopti! I sve
su one u isto vreme u vazduhu!" govori mu on, podsecajuci ga da ce sve one
jednoga dana pasti i da ih ne moze doveka drzati u vazduhu. "Tu se slazem. Doci
ce cas kada cu, jednu po jednu, docekati svaku lopticu sigurnom rukom, pokloniti se
i napustiti binu." Medjutim, Poaro se boji jedne druge stvari. Njegovo zanimanje
za slucaj vec predugo traje. Neko bi mogao da posumnja u njegove prave motive angazovanja
oko ovog slucaja. Ubica bi mogao da se oseti ugrozenim i da ponovo ubije...
Poaro sada ne sme da napravi nijedan pogresan korak. On vec ima "svoju
malu ideju", ali iznenada dolazi do nekih neocekivanih dogadjaja... a istovremeno
i Mini Louson izjavljuje Poarou da je kroz otskrinuta vrata one noci kada je gospodjica
Arandel pala sa stepenica, u odrazu ogledala u svojoj sobi ugledala nesto sto moze biti
od presudne vaznosti za ovaj slucaj... "Stvar se komplikuje. Moramo da budemo
pazljivi. Mogao bih da zgrabim ubicu, ali mi je drazi zivot nevinog coveka, nego moja
pobeda nad ubicom..."
Poaro zna ko bi sledeci mogao da bude na spisku ubice... Dok jos nije
kasno, on resava da suoci ubicu sa tim da on - Herkul Poaro zna istinu... Policija pronalazi
jos jedno bezivotno telo... Da li je Poaro ovoga puta zonglirajuci, ipak ispustio jednu
lopticu...? Sedmoro ljudi dolazi na imanje Litlgrin da saslusa sta on ima da im kaze...
Da li je, kao i obicno ubica medju njima...?
***
Ako ste procitali ovaj roman volela bih da se ovde nadju i vasi komentari.
