Imala sam uzivanje da za sada procitam tri od
ukupno sest ljubavnih romana Agate Kristi. Mada ih, u stvari mozemo
pre svrstati u neku vrstu psiholoskih porodicnih drama, one vrcaju
od emocija i pune su ljubavi raznih vrsta - ljubavi prema muzu, deci,
roditeljima, braci, sestrama itd... Zato sam tu kategoriju ipak nazvala
"ljubavni romani". S druge strane imala sam osecaj da bi
prvo trebalo procitati upravo roman "Nedovrseni portret"
i nisam pogresila. Danima sam bila pod utiskom procitanog stiva, a
kako je proslo mesec i po dana od tada, sigurna sam da cu moci da vam
prilicno verno i objektivno prenesem atmosferu tog romana. Da sam odmah
tada pisala ovaj tekst, verovatno je da bih pod uticajem odredjenih
opisanih dogadjaja mozda vecu paznju poklanjala manje bitnim stvarima
kada je ovaj roman u pitanju.
Verujem da se velika vecina vas prvo susrela sa kriminalistickom literaturom
Agate Kristi, sto je i razumljivo s obzirom na broj napisanih romana
i kratkih prica tog zanra. Verujte mi na rec kad vam kazem, da citajuci
upravo ovaj roman, mozda prvih dvadesetak strana razmisljate o tome
da ga pisala ona ista Agata Kristi koju poznajete, a onda krece raskosan
opis zivota glavne junakinje Silije i vi se jednostavno izgubite u
vrtlogu njenih nadanja, lomova, stremljenja, borbe da vodi jedan ispravan
zivot bez lazi.
Naravno, cinjenica je i da ako poznajete Agatu Kristi malo bolje, ako
vas je ikada interesovao njen zivotni put, njena interesovanja, odnosi
sa porodicom iz koje je potekla kao i sa sopstvenom porodicom koju
je osnovala (prvi muz - drugi muz - cerka) onda se neizostavno mogu
postaviti neke paralele i vi na momente zaista imate utisak da citate
na neki nacin jedan nevesto zakamufliran autobiografski roman. Kad
kazem nevesto, ne zelim time da umanjim njegovu knjizevnu vrednost
ili da omalovazim njene literarne sposobnosti u koje smo se toliko
puta uverili... Jednostavno mislim, da su njena unutarnja osecanja
bila toliko jaka i da je tako snazno prezivljavala svoju stvarnost
da nije mogla tako lako da se i u pisanju distancira od sebe same.
Ili nije zelela.
Ovaj roman je objavljen 1934. pod pseudonimom Mary Westmacott, iste
one godine kada je objavljen i cuveni "Orijent Ekspres".
Poznata knjizevnica je do tada vec stvorila ime u svetu knjizevnosti
sa desetak do tada objavljenih kriminalistickih hit romana. Do tada
je vec prosla prvi brak, dobila dete, prosla je kroz razvod (razloge
razvoda znamo) i ostvarila svoj drugi brak sa Maksom. Sve se to sigurno
odrazilo na pisanje ove knjige.
Okosnicu price cini Silija, zena zrelog zivotnog doba koja prezivljava
krizu. Njena zivotna prica je sasvim jednostavna, jedna od onih koja
se moze svakome dogoditi a najcesce se u stvari i dogadja. U jednom,
mucnom periodu svog zivota, Silija je resila da napusti sve i ode negde
gde ce moci da se posveti samo sebi i da razmisli o svom zivotu. O
njegovom kraju ili o novom pocetku. Sve je vise bila blize mislju da
nema snage da krene ispocetka i da je smrt jedini izlaz iz svega. Sav
smisao zivota koji je imala, sve nade, sva stremljenja i ocekivanja...
sve je izgubila i nije postojala niti jedna nit za koju bi mogla da
se uvati. U takvom stanju, nju srece mladi slikar Larabi koji se zainteresovan
za nju kao zenu, pokazuje kao dobar slusalac jedne noci. Silija mu
prica svoju zivotnu pricu pocevsi od samog detinjstva. U jednom momentu
tokom samog upoznavanja ona mu na jednom mestu romana govori: "...
U zvezdama je zapisano da cu doziveti najmanje sedamdesetu - a mozda
i duze. A ja se, naprosto, s tim ne mogu suociti. Jos trideset pet
dugih, samotnih godina..." Na njegov komentar da one ne moraju
biti samotne i tuzne ona mu govori da se upravo toga najvise i plasi
"Samo budala smatra da je vatra nesto prijatno i toplo... Pojma
nemaju o ziskama i pozarima." ... "Ovo je posve drugacije.
Kad znate kako nesto izgleda ne zelite da rizikujete. Medjutim, rizikovati
zbog neceg o cemu pojma nemate... u tome ima neke drazi...neceg pustolovnog.
Na kraju krajeva, smrt bi mogla biti bilo sta..." Larabi ne zeli
da je ostavi samu sebi, ostaje sa njom do jutra i slusajuci njenu pricu
on i nesvesno kao umetnik pravi portret njene licnosti.
Njena prica ide preko detinjstva i odnosa bratom Sirilom, majkom i
ocem. Oduvek je htela da bude dobra i primerna. I zaista je bila dobro
dete, tiho... Bila je srecna igrajuci se sama sa sobom i nije dosadjivala
starijima da joj posvete vise paznje. Jedina ruzna stvar u njenom detinjstvu
bili su snovi - snovi o Puskaru - coveku jake kose sa patrljicima umesto
ruku, prodornih plavih ociju i drzao je tim patrljcima od ruku pusku...
Jako ga se bojala... Vremenom, on se i dalje pojavljivao u njenim snovima
koji su zapocinjali lepo u krugu njene porodice a onda njen jezivi
osecaj da je neko od njenih najmilijih u stvari Puskar... Budila bi
se uz vrisak... Uvek je imala jaka osecanja... Interesantan je odnos
sa njenom najboljom drugaricom Margaretom, kao i prvo suocavanje sa
"Pogresnim Partnerom" na casovima plesa, njena bezgranicna
ljubav prema ocu, a pre svega prema majci koja je sve svoje slobodno
vreme posvecivala cerki...
Sledeca faza njenog zivota je zivot u Francuskoj u periodu kada se
razvijala u mladu devojku, zatim jedno vreme boravak kod bake u Vimbldonu
dok su njeni roditelji bili u Egiptu zbog ocevog narusenog zdravlja.
Baka joj je pricala cudesne price o svojim roditeljima i ljudima kojih
se secala i sve te price uglavnom su se zavrsavale pricama o smrti
jer baka nije imala mnogo svojih zivih prijatelja. Silija se toliko
bila navikla na te bakine price da bi je i u sred price prekidala recima:
"I onda je umro, je li tako bako?"... Ubrzo je umro i Silijin
otac, kada je imala deset godina. Njena majka je dugo bila neutesna
i kako je Silija zakljucila nikada vise nije bila ista.
Sledi zivot sa majkom u ogromnoj kuci sa vrtom. Iako su se njihove
novcane prilike smrcu oca jako promenile ona nije dala majci da prodaju
kucu. Potom ponovo odlaze u Pariz da bi se Silija iskolovala do kraja
i ona odlazi u pansion za mlade devojke a zatim zimu sa majkom provodi
u Egiptu. Vec joj je sesnaesta. Tada dobija i prvu ponudu za brak koju
odbija uvredjena sto ju je mladi kapetan Gejl zaprosio preko majke,
a u brzo je prosi i dosta stariji major De Berg i tada je ona bila
gotovo pripravna da se uda ali je u jednoj sekundi shvatila da ne moze
da se uda za totalnog stranca... ali je priznala da je bio prvi muskarac
koji je u njoj uskovitlao neka osecanja... Zatim slede odnosi sa jos
nekoliko muskaraca kao i njeno veliko prijateljstvo sa Piterom Mejtlendom.
Kada ju je mladi farmer Dzim Grant sa kojim se neko vreme vidjala i
koji joj je bio jako drag zaprosio i ona pristala, pojubili su se.
Bio je to njen prvi poljubac koji ona opisuje: "Bilo je to kao
da sam poljubila Sirila" (brata)... Ubrzo se i verila se sa Dzimom.
On je bio covek kakvog je oduvek htela za muza - mlad, spretan i pun
ideala... Veridba je ubrzo i raskinuta jer joj je Dzim bio dosadan...
A onda je usledio njen prvi pravi sveprozimajuci poljubac i njena iznedana
zelja da se uda za Pitera Mejtlenda. No, Metjlend joj daje vreme da
jos malo razmisli i kada je otputovao posle godinu dana ona se udala
za Dermota - muskarca koji je uvek bio u stanju da se izbori za ono
sto zeli pod bilo kakvim okolnostima. Kao i Piter i on je bio vojnik.
Onda je dosao rat i Silija se zaposlila kao bolnicarka. Baka se preselila
kod nje i kod majke. Ranjeni Dermot vracen je kuci. Oni se vencavaju
i krecu u samostalan zivot. Zivot joj se tada cinio kao najblistavija
avantura. Ubrzo je shvatila da ceka bebu i mislila da ce Dermotu biti
drago zbog toga ali nije... "...Ne zelim bebu, mislices sve vreme
samo o detetu, a nimalo o meni. Sve zene tako cine. Samo se zakopaju
u kucu i sve vreme petljaju sa bebom. Potpuno zaborave na svoje muzeve..."
Mrzeo je bebu jer ona zbog nje ima mucnine i lose se oseca, vise nije
lapa kao pre a i plasio se i da bi ona mogla umreti na porodjaju...
Bila su to neka nova iskustva za Siliju... A onda je umrla baka i njena
majka je ostala sama... Silija je otputovala kod majke i porodila se
u onoj istoj sobi u koj se i sama rodila pre 22 godine... Kad su joj
narednog jutra doneli cerku ... " nije se osetila ni kao supruga
ni kao majka. Osecala se kao kakva devojcica koja se vratila kuci posle
neke uzbudljive, ali zamorne zabave..." Silija, Dermot i njihova
tek rodjena kcer Dzudi posle mesec dana se useljavaju u svoj mali iznajmljeni
stan... A onda je usledio prvi problem u braku i prve Silijine suze...
Bili su na nekoj zabavi i ona se dobro provodila, smejala i zabavljala
a on joj je prigovorio da njeno ponasanje nije bilo u redu... Osetila
je strah i od njega i njegovog ponasanja a istovremeno i strah da ga
ne izgubi... Onda je Dermot krenuo da sa kolegama sa posla sve cesce
ide na golf i sve cesce je dolazio kuci jako kasno da bi jednom prilikom
najavio da ce ceo vikend provesti sa prijateljem na jednom terenu...
Ubrazo je izostajao iz kuce svakog vikenda... I dalje je imala Dermota
kao ljubavnika, nocu u postelji kraj sebe ali joj je neostajao Dermot
kao prijatelj i drug i njihovo druzenje i zajednicki boravak u kuci...
U svojoj usamljenosti sve vise se okretala Dzudi i njenom odrastanju.
Dzudi je bila potpuno drugacija od nje. Nije imala ni malo maste niti
je volela price i bajke. Dzudi je po Silijinim merilima bila isuvise
zdravorazumsko dete i bavila se iskljucivo realnim stvarima. Mozda
je to bila i slicnost sa ocem jer su Dermot i Dzudi iznenada poceli
sve vise da se druze i Dzudi je sve vreme bila sa ocem dok je ovaj
bio u kuci. Jedino je trazila Silijino prisustvo kada bi bila bolesna.
I njena majka Mirijam bi uzivala u svojoj unuci, mada je naravno primecivala
razlicitost u odnosu na Siliju, prijalo joj je drustvo njenje unuke...
Kako joj je jako nedostajao Dermot i druzenje sa njim, Silija je pocela
da pise... zaista resena da napise knjigu.... Dermot je poceo bolje
da zaradjuje i njihov standard se popravio. Dzudi je rasla a Silija
je zelela jos jedno dete... Posle jedne krace svadje kada se Dermot
usprotivio, Silija se pomirila sa sudbinom jer je osecala da vise voli
njega od bilo koje bebe... Njena knjiga koju je pisala ubrzo je objavljena...
a majka umrla dok je sa Dermotom bila na odmoru u Italiji... Osecala
se tako sama. I Dermot i Dzudi su u stvari za nju bili stranci. Promenila
se, ne toliko fizicki, ali "... sve u njoj kao da se sasusilo.
Bila je nalik na pokvareni casovnik. I Dermot i Dzudi uocili su promenu
i nije im se dopadala"...
Otisla je u kucu gde je zivela njena majka i ona nekada. Kuca puna
uspomena. Sta se to jos moglo desiti u njenom zivotu? Sve vise je mislila
o buducnosti - Dermot ce zaraditi jos vise para, kupice jos vecu kucu,
mozda imati drugo dete, Dzudi ce odrasti... Dermot ce i dalje igrati
golf... A ona nikada nece videti daleka mesta za kojima je ceznula
- Indiju, Kinu, Japan, Persiju... "Kada bi, samo, covek mogao
biti slobodan - potpuno slobodan - bez icega, bez poseda, kuce, muza
ili dece, bez icega sto ga zadrzava, sto ga vezuje i odvlaci mu srce..."
Tako je zelela da moze negde da pobegne... Nedostajao joj neko sa kim
bi mogla da razgovara... Kada je posle izvesnog vremena srela Dermota
shvatila je da on nije onaj isti covek i odmah joj je rekao da je upoznao
drugu zenu i da se vise ne oseca sposobnim da na pravi nacin brine
o njoj i Dzudi... Silija mu ipak govori da malo razmisli o jedanaest
godina njihove srece i ovom mesecu zaludjenosti drugom zenom i da saceka
malo sa odlukom, ali on u njegovom stilu govori da "ne moze da
podnese napetost cekanja"... Silija ga pusta da ide, ali mu ne
daje razvod.
Ovde sada nailazi jedan deo romana koji me je neodoljivo podsetio na
Agatin tajanstveni jedanaestodnevni nestanak... Naime, u ovom romanu
Silija je sama sa Dzudi, Dermot je otisao a ona tumara nocu po praznoj
i mracnoj kuci ne shvatajuci sta to trazi - a onda joj je sinulo -
ona trazi svoju majku. Morala je da pronadje svoju majku. Oblaci se
na brzinu, uvija u kaput, stavlja sesir, uzima majcinu fotografiju
s namerom da ode u policiju i prijavi njen nestanak a kad joj policija
nadje majku sve ce opet biti u redu. Kisa je padala i ona je dugo hodala
i vise nije mogla da se seti gde je posla a kad se napokon setila nije
mogla da se seti majcinog imena... Danima su doktori brinuli o njoj...
a onda kada se oporavila resila je da ih potpuno napusti i Dermota
i Dzudi. Oni su tako dobro razumeli i bice im dobro jedno sa drugim...
Sledi deo u knjizi koji me je podsetio na novinske napise te 1928.
godine (Agata je tada imala 38. godina isto kao Silija u romanu)...
"...Obisla je cerku, poljubila svog vernog psa i izasla iz kuce.
Koracala je ubrzano i stigla do mosta gledajuci reku kako promice ispod
nje. Citav svet je bio surov. Po njoj reka je bila bolja. Uspela se
na ogradu i skocila. Spasio ju je jedan mladic. Novi pokusaj samoubistva
joj nije vise padao na pamet ali se nesto u njoj prelomilo i resila
je da Dermotu da razvod za kojim je tako ceznuo..."
Dzudi je rasla i sve vise se odvajala od majke kriveci nju za razvod
toliko da joj je jednom rekla:"Ti si ta koju tata ne voli. On
voli mene." Silija je osecala da je izneverila ne samo sebe vec
i svoju cerku. Dzudi se mlada udala i Silija je bila slobodna da radi
sta zeli. Znala je samo da joj ne pada napamet da se ponovo uda i mozda
opet prolazi kroz sve... Nije zelela drugog muza a ni ljubavnika iako
joj se to na mahove cinilo kao sasvim razumno. Nadala se da ce nauciti
da zivi sama. Medjutim upoznala je jednog divnog coveka, poznatog hirurga.
Nekoliko godina su bili u vezi jer je ona odbijala da se uda za njega
cak i posle Dzudine svadbe. Pristala je i noc uoci vencanja su izasli
na veceru. Majkl ju je poljubio i rekao da je lepa i zamolio da nikada
ne prestane da bude lepa. Bile su to iste reci koje je i Dermot njoj
uputio pre mnogo godina. Pobegla je i ostavila ga bez reci objasnjenja.
Nije mogla ponovo da prolazi kroz sve i da zivi u strahu. Nije bila
vise nikome u stanju da veruje. Nije uspevala da zivi sama u miru ali
nije mogla ni da zivi sa nekim niti da se suoci sa mislju da ce morati
da na taj nacin zivi jos trideset godina... Tako je i dosla na ovo
samotno mesto gde je srela slikara Larabija... koji vise ne slika jer
je u ratu ostao bez sake... Ispruzio je ruku iz svog rukava i ona je
ugledala patrljak umesto ruke... Silija se konacno suocila sa Puskarom...
ODSUTAN U PROLECE
Koliko god da je roman "Nedovrseni portret" saga jedne
porodice, ispricana iz ugla zene koja opisuje dve generacije iza sebe,
svoju baku i majku, a i generaciju ispred sebe - svoju cerku i da bismo
ga mogli nazvati "zenskim rodoslovom" na nacin Agate Kristi
- toliko je roman "Odsutan u prolece" portret jedne zene
koja u trenucima kada moze da se osloni samo na sebe i kada se nadje
u situaciji da nista oko nje ne moze da joj okupira niti jedan minut
u danu - pocinje da shvata da je iako okruzena porodicom zapravo sama
i da u svojim zrelim godinama tek pocinje da traga za sopstvenim identitetom.
Dzoan Skadamor se vracala iz posete svojoj cerki koja je sa muzem zivela
u Bagdadu... Iz Bagdada je stigla lokalnim vozom do stanicnog svratista
gde je trebalo da sutradan presedne u turisticki auto koji je kao deo
konvoja isao Tel Abu Hamid odakle je kretao voz koji ide iz Istambula.
Dzoan je razmisljala o svojoj cerki Barbari koju je upravo ostavila,
o drugoj kceri Everil koja je lagodno zivela u Londonu i sinu Toniju
koji je gajio pomorandze u Rodeziji, o muzu Rodniju koji je sam ostao
kod kuce u Londonu bez ikoga da brine o njemu dok je ona odsutna. Da,
mislila je ona - oni su sretna porodica.
Vec po dolasku u stanicu, u velikoj trpezariji srece svoju skolsku
drugaricu Blansu, koju nije videla godinama. Brzo su iscpli teme iz
mladosti, sva secanja i ljude koje su zajednicki poznavali. Nije bas
odobravala Blansin nacin zivota i slobodno ponasanje i bila je sretna
kada joj je ova rekla da ide za Bagdad a ne za London. Dzoan ne bi
znala kako bi podnela njeno prisustvo pet dana. Tokom vecere Dzoan
govori Blansi: "Cesto pozelim da mi je samo nedelju dana da nemam
bas nista da radim." Blansa, koja je imala mnogo vise zivotnog
iskustva od Dzoan joj je nesto kasnije prokomentarisala: "Ako
danima i danima ne bi imala ni o cemu drugom da razmisljas do o sebi
- pitam se sta bi sve otkrila?"...
Blansa je otputovala u Bagdad a Dzoan je krenula na zapad. Ali, stigla
je samo do Tel Abu Hamida. Kisa koja je danima padala razrovala je
puteve i prugu... Poslednji voz je otisao a sledeci voz je kasnio.
Dzoan je bila primorana da produzi svoj boravak u mestu koje se u pravom
smislu reci nalazilo "na kraju sveta". Niko osim nje nije
se zadrzao u tom mestu. Ona je bila jedini putnik. U svratistu, sluga
Indijac, kuvar, jedan mali Arapin i gomila kokosaka u dvoristu. Oko
male zgrade dokle god pogled dopire, ako izuzmemo bodljikavu zicu s
druge strane svratista pored koje je se nalazila zgrada stanice i rezervoar
za vodu, njen pogled je hvatao samo brda u daljini i nista vise - nema
drugih zgrada, rastinja, drugih ljudi, nema telefona, telegrafa...
Nema nikoga ko bi po ovom pasjem vremenu dosao ovamo... Dzoana i tri
stranca od kojih je jedino sa slugom Indijcem mogla da razmeni po koju
rec na njegovom losem engleskom... Dzoana se pitala kako da ispuni
dan - resila je da zavrsi sa citanjem knjige koju je ponela, a mogla
bi i da napise nekoliko pisama... Kisa je prestala i granulo je sunce
ali joj je Indijac rekao da bar pet - sest dana voz nece pristici jer
se popravlja pruga...
Sutradan, kada je shvatila da je procitala knjigu i potrosila sav papir
za pisanje resila je da se proseta - ali gde...? "Bas je cudno
ovako hodati... nema kuda da se ide..." - pomislila je... Na trenutak
je bila sretna sto je propustia voz. Dvadeset cetiri sata potpunog
mira i tisine ce joj itekako prijati... Nesvesno, pocela je da misli
na svog muza Rodnija i na to kako ce mu se javiti iz Istambula cim
stigne tamo da mu objasni zasto kasni i da se ne brine... A onda su
se misli nadovezivale jedna na drugu. Dzoana se secala njihove mladosti,
ranih dana braka, Rodnija na poslu koji je mrzeo... On je oduvek zeleo
da bude farmer a onda je neocekivano stigla ponuda njegovog ujaka da
ga ceka partnersko mesto u njegovoj advokatskoj kancelariji. To je
bila ponuda koja se ne propusta i Rodni ju je nevoljno prihvatio. Godinama,
postao je uspesan i jako cenjen a i bogat, ali je za njega i dalje
zvuk goveda koji je dopirao sa stocne pijace bio lepsi od zvuka zveckanja
para... Dzoan to nije mogla da shvati...
Prekosutra dok se setala i upijala u sebe toplinu sunca, Dzoan je razmisljala
o cerki Barbari koju je upravo ostavila u Bagdadu, o njenom muzu i
tek rodjenoj bebi i u tim mislima se vratila na period kada je Barbala
bila mala, pa malo starija pa kada im je saopstila da se udaje i setila
se kako ni ona ni Rodni nisu odobravali taj brak. Imali su oboje utisak
da ona zapravo nije volela Vilijama vec joj je to bio samo nacin da
ode od kuce... Dzoan je razmisljala i o svom nedavnom boravku kod cerke
i bilo je tu nesto sto joj se nije bas dopadalo...
O cemu bi jos mogla da razmislja - pitala se? Pretrazivala je um, trazeci
neke teme za koje nikada nije imala dovoljno vremena ali nista joj
sada nije delovalo vazno ... Zalila je sto nije ponela vise knjiga
i sto nema nekoga makar da razgovara sa njim, pa cak bila to i Blansa...
Kada je stigla na mesto iz koga nece moci da se makne narednih pet
dana, Dzoan je bila sretna jer eto, napokon ima malo vremena za sebe
i opustanje. Posle dva dana - svaka tema koje bi se dotakla u svojim
mislima izazivala je kod nje uznemirenost i zavrsavala bi svoje misli
recenicom - Ne zelim o tome da razmisljam? Sta je to saznavala Dzoan
tokom svojih setnji pustinjom oko svratista? Pojavljivali bi se detalji
- one sitnice koje obicno zanemarimo, neciji pogled, sjaj ili tama
u oku, necije drzanje, pokret rukom, neka mala rec koju nam je neko
uputio intonirajuci je na ovaj ili onaj nacin. Za pet dana Dzoan je
prosla ceo svoj zivot sa Rodnijem i decom i nadasve period kada je
Rodni imao slom zivaca pre nekoliko godina kada su joj deca prigovarala
zbog toga... Setila se Tonijevih reci: "Trebalo je da ga odavno
izvuces odande. Zar ne znas da on mrzi taj posao? Zar bas nista ne
znas o ocu?... Ponekad imam utisak da ti ne znas nista ni o kome..."
Vise nije bila nimalo sigurna da su oni sretna porodica i to saznanje
je za nju bilo jako bolno...
Ona nije zelela da razmislja o tome "...ali nije lako kontrolisati
cudne delice misli koje ti izviruju na povrsinu pameti, poput gustera
koji izviruju iz rupa..." Htela je da se opusti i iskoristi ovih
nekoliko dana da se odmori. Nije htela da razmislja ni o cemu - da
je makar imala karte da redja pasijans ili sah, bilo sta... Nije zelela
samo da sedi i da razmislja... Setila se skolske upravnice, gospodjice
Giblej, i njenih reci:"Nikakvo dokono razmisljanje... Ne prihvataj
stvari onakve kakve ti se ucine na prvi pogled, jer je to najlakse
i zato sto bi moglo da te postedi bola... Zivot treba proziveti, a
ne svojevoljno tumaciti..." ali Dzoana nije znala kako da spreci
svoje misli da joj nailaze...
Pokusala je setajuci pustinjom da recituje pesme, da se priseca davnih
stihova da bi skrenula svoje misli na nesto drugo, ali je time samo
pokrenula lavinu i otvorila neka druga pitanja... Da li je zelela da
prestane da misli da bi sebe postedela bola? Zasto su njene misli bile
bolne? Sta je ona to potiskivala godinama u sebi i sto nije zelela
da prihvati - da je Rodni zapravo ne voli i da je deca ne postuju...
Da li je ona u stvari razumela Rodinija i svoju decu? Da li je zelela
da ih prihvati takve kakvi jesu sa svim zeljama, stremljenjima i osecanjima
ili je zelela da ih modifikuje po sebi kako njoj odgovara? Da li je
ona bila sebicna u stvarnosti ili je samo zelela da stvori takvu sliku
porodice za sebe da bi manje patila? Sta je to bilo u pitanju da se
Dzoana tako uznemirila? Zasto je ona sve ove godine uljuljkivala sebe
i ulepsavala svoju stvarnost...?
"Daleko bejah, a prolece bilo..." Dzoani su se stalno ti
stihovi motali po glavi iako je bio novembar... Citajuci i ovaj roman,
na momente mi se nametala paralela sa zivotom Agate Kristi i na onaj
njen misteriozni nestanak? (od 3. do 14. decembra 1926. godine) Da
li se i ona sama osecala kao Dzejn Sakadmur kada je tih nekoliko dana
bila okrenuta samo sebi i svojim mislima? Do kakvih je saznanja dosla
i zasto nikada nikome kasnije nije zelela da prica o tome i zasto je
svaki intervju uslovljavala pricom da ne zeli rec da kaze o privatnom
zivotu... Cak ni u svojoj Autobiografiji nije htela da makar malo objasni
te tajanstvene dane "odsustva"...
Suocena sama sa sobom - onom koju je napokon srela i upoznala na pravi
nacin, shvativsi i prihvativsi svce svoje greske, Dzoana smatra da
je ovo putovanje odnosno boravak u pustinji bio neka vrsta prosvetljenja
i odlucuje da se po povratku kuci promeni i da zamoli Rodnija za oprostaj
i da se potrudi da sredi odnose sa decom trudeci se da ih vise razume...
i da proba da pocne zivot od pocetka bez obzira na godine... Stigavsi
u London ona ponovo za jedan dan odlaze susret sa Rodnijem... Iz hotelske
sobe zove kuci u Krejminster da javi da je stigla i da dolazi sutra...
i opet pravi gresku - nastavlja da razmislja... I u ovom okruzenju
sada njene misli imaju svoj, sada sasvim drugaciji tok...
BREME
Breme, ili u ovom slucaju breme ljubavi - donosi nam pitanje - da li
je teze voleti ili biti voljen i koliko je ljubav koju primamo za nas
ipak obaveza da na odredjeni nacin odgovorimo ili makar uspesno balansiramo...
Lora Frenklin je bila cudno dete... Jos na krstenju svoje sestre Sirli
imala je zelju da ta beba umre isto kao sto je umro Carls njen stariji
brat koga su otac i majka obozavali. I sad je opet imala utisak da
obozavaju Sirli i pozelela je da rasiri svoje male ruke u kojima ju
je drzala i da se to sicusno stvorenje razbije o kamene ploce crkve...
Ona je bila tiho, dosadno, nezeljeno drugo dete koje je doslo na svet
suvise brzo posle prvog. Kako je rasla osecala je da su prema njoj
samo ljubazni ali da su Carlsa voleli... Kako su svi vise voleli Carlsa
tako je Lora resila u svojoj maloj glavi da vise od svih drugih voli
sebe... a onda je Carls umro od decije paralize i Lora je zamisljala
prizore pune neznosti i osecanja koje dobija od svojih roditelja a
koji su malo verovatni kada su oni bili u pitanju... Iako im je sada
bila jedino dete znala je nagonski da je nikada nece voleti kao Carlsa.
A onda se rodila Sirli. Jedinog pravog prijatelja imala je u gospodinu
Baldiju koji je bio profesor na obliznjem univerzitetu i prijatelj
njenog oca koji je cesto dolazio u njihovu kucu ali i za vecinu ljudi
iz svog okruzenja prilicno neobican, cudnog, nekonvencionalnog ponasanja,
usamljenik, nezenja i dzangrizalo...
Jednom prilikom, vracajuci se od posete profesoru Baldiju, mala Lora
je svratila do crkve, zapalila svecu i zamolila Boga da dopusti njenoj
maloj sestri, jos uvek bebi da ode u raj... Stigavsi kuci tiho je sapnula
kraj Sirline kolevke: "Uskoro ces videti Carlsa..." Posle
nekoliko nedelja dok su otac i majka bili odsutni jedne noci je buknuo
pozar. Zapalilo se i izgorelo celo jedno krilo zgrade. Lora je iz pozara
spasila bebu Sirli puzeci preko krova i rizikujuci svoj zivot... Posle
svega sto je napred receno, logicno sledi pitanje - zasto? Sutradan,
Lora je sedela pored Sirline kolevke svecano govoreci profesoru Baldiju:
"Nikada necu dozvoliti da bude povredjena, nikada. Celog zivota
brinucu se o njoj..."
Dvadeset godina kasnije Sirli se vracala kuci sa partije tenisa i razmisljala
o kuci i o domu o lepim i ugodnim stvarima koje su je okruzivale iako
ih nije zelela i iako se nije ni trudila da ih dobije - sve te lepe
stvari su je u stvari pritiskale. Pocela je da ih oseca kao breme...
Za to vreme, dvadesetosmogodisnja Lora razgovara sa osamdesetogodisnjim
Baldijem o muskarcima i o tome zasto se ne uda... Baldi joj govori:
"Ti zelis da volis - ne da budes voljena - i usudjujem se da kazem
da tu ima necega. Biti voljen je opterecenje."... Uskoro je Sirli
upoznala jednog mladica i uz dosta Lorinog protivljenja i premisljanja
dobila dozvolu da se uda... Ali, Lora je brinula i dalje o Sirli a
Baldi je brinuo o Lori... Lora je odivek bila ta o kojoj je on brinuo...
Ubrzo, Sirli u braku ima prve vece probleme? Sme li Lora da se umesa?
Sme li Sirli da umesa Loru? Jedno zna - ona se nikada nece razvesti
od svog muza. Ona je njegova zena. Sirlini problemi su sve veci a muz
joj zbog ozbiljne bolesti uskoro dospeva do bolnice... Lora odlazi
kod Sirli da bi brinula o njoj. Ponovo... Da li je ikada i prestajala...?
Pred put, Baldi joj govori: "Lora, ti lako padas na srceparajuce
price. Onom ko sazaljeva samog sebe nisi potrebna jos i ti da ga sazaljevas.
Samosazaljenje je prakticno zanimanje sa punim radnim vremenom..."
Uskoro, Sirli se sa muzem invalidom vraca kuci kod Lore. Pocinju zajednicki
zivot. Lora koja voli Sirli i Sirli koja je voljena i Sirli koja voli
svog muza i njen muz koji je voljen i njen muz koji voli samo sebe...
Toliko likova a samo troje ljudi u kuci... Ubrzo se desava tragedija...
Posle nekog vremena radnja se prebacuje na egzoticno ostrvo gde doktor
Luelin Noks upoznaje tajanstvenu mladu Engleskinju koja se pocesto
druzi sa casom brendija. Njen muz, ser Ricard Vajlding je cuveni pisac
i imaju jako veliko imanje na ostrvu. Luelin je tu dosao da se odmori
od sveta i trebalo mu je neko mesto gde ga niko nece prepoznati. On
je bio sirom sveta poznat kao medijum. Oseca strahovit poriv da razgovara
sa mladom zenom i da je upozori na nesto sto ce joj se desiti. "Primetio
je koliko je mlada. Ne samo mlada po godinama, vec mlada u smislu nezrelosti.
Kao da je normalni razvoj ruzinog pupoljka zaustavio mraz - i dalje
je izgledao normalno, ali se, u stvari, dalje nece razvijati. Nece
ni vidljivo uvenuti. Jednostavno ce, posle izvesnog vremena, pasti
na tle, neotvoren..."... Luelin je upoznaje, sve cesce se srecu
i razgovaraju. Ubrzo upoznaje i njenog muza i ovaj deo knjige je prepun
rasprava o zivotu uopste i prepun dobrih misli i recenica koje bi trebalo
citirati i zapamtiti, za sta je ovaj prostor ovde jednostavno mali,
sto je samo jos jedna preporuka da ovu knjigu obavezno procitate ako
vam dodje do ruke...
U tim razgovorima Luelin se vraca u svoje detinjstvo i jos jednom kroz
pricu sa ser Ricardom prolazi svoj zivot od sasvim normalnog detinjstva
i mladosti i periode kada su prvi put pocele da mu se javljaju vizije
o ljudima i dogadjajima oko njega... Tri jake vizije koje je imao na
samom pocetku ticu se samo njega. Dve su se vec desile i obelezile
su na neki nacin njegov zivot... U trecoj viziji on vidi mladu zenu,
plamen vatre iza nje i veliku kamenu crkvu... Mi znamo: Lora ili Sirli...
To je ta veza... Ali on ne zna...
Posle petnaest godina bavljenja "prenosenjem poruka" i drzanjem
na hiljade predavanja sirom zemlje i sveta on se toliko izmorio i propao
i fizicki i psihicki. Doktori su mu zabranili da se bavi istim poslom
i da ce ga to ubiti... Dugo se lecio po sanatorijumima dok nije stigao
na ovo ostrvo.... i sada i ne znajuci i dalje radi isti posao pokusavajuci
da spasi sebe ali i zenu ser Ricarda Vajldinga. Ko je ona i kakve veze
imaju ove dve naizgled nepovezane price i kako ce se Lora sresti sa
Luelinom i kakve ce to posledice imati po njihove zivote... saznacete
iz ovog odlicnog psiholoskog romana neprevazidjene Agate Kristi...
Sta su znacile Baldijeve reci koje je na samrti uputio Lori: "Nije
trebalo da se mesas..." i zasto uvek mislimo da znamo sta je najbolje
za druge... Koliko poznajemo ljude oko nas, pa cak i ako su nam zaista
bliski...? Da li smo svesni toga da svako od nas drugacije vidi jednu
istu osobu...? Da li neko u cetrdesetoj godini zaista moze da zapocne
sasvim novi zivot izgradjujuci drugacije odnose i menjajuci svoj pogled
na svet...? "Osmehnula mu se. Osetila je njegovu ljubav i brigu.
Bila je zeljena, onako kao sto je u detinjstvu zudela da bude zeljena.
I iznenada, gotovo neprimetno, ramena joj se malo opustise, kao da
je neko breme, lako breme, ali ipak breme, bilo spusteno na njih. Prvi
put je osetila i shvatila tezinu ljubavi..."
DIVOV HLEB
Evo je pred nama ponovo Agata Kristi - ne ona koju
poznajemo - vec ona koja to stvarno jeste. Neponovljivo i na jedinstven
nacin opisana je tragedija genija koji tek na polovini svog zivotnog
puta otkriva svoj profesionalni poziv i njegov pokusaj da u jednom
momentu ima sve - uspeh u karijeri, pokusaj da od propasti sacuva "Velmosku
patiju" (citaj "Ashfield") i da ostvari i sacuva pravu
ljubav... Ne - on ne zeli tek nesto od toga. On zeli sve!!! Cega ce
morati da se odrekne?
U jednom momentu on ce na dohvat ruke imati sve a onda
ce se svega odreci, necega svesno a necega ne, tek pred nama je izuzetan
roman o traganju za smislom zivota. To je onako ukratko, najopstije
sto se moze reci, jer ovaj odlican roman, mada na sredini malo razvucen,
na poslednjih stotinak stranica vas prosto mami svakom recenicom da
citate i dalje i ne ispustate ga iz ruke bas kao ni njene detektivske
romane na koje ste navikli. U svakom slucaju preporucujem za citanje
i posle romana "Nedovrseni portret" koji je i dalje moj favorit
kada su u pitanju njeni psiholoski romani, smatram ga najkompletnijim
romanom.
Na pocetku knjige Agata je napisala: "Uspomeni
na mog najboljeg i najiskrenijeg prijatelja - moju majku". Nas
junak knjige, mali, a kasnije i veliki Vernon Dejr nije bas voleo svoju
majku. Dobro, ne mozemo to bas tako nazvati - jednostavno on nije voleo
njenu ljubav prema njemu koja ga je gusila i sputavala. Uzasavao se
njenih poljubaca i zagrljaja koji su ga stezali... ali ju je u sustini
voleo. Kad je odrastao, kako je jednom prilikom rekao - nije bas imao
zelju da je vidi, ali je zeleo da zna da je dobro i da je srecna...
On je bio ljubazno, fino vaspitano dete i sve je prihvatao mirno bez
protivljenja ali se od malih nogu bunio ne prihvatajuci sa radoscu
bilo kakav fizicki kontakt sa svojom majkom.
Imao je (bas kao i Agatha) svoje malo carstvo - deciju
sobu i veliki vrt i svoju Dadilju koja je za njega bila isto sto i
Bog i izmisljene drugare u igri za koje je samo on znao, pre svega
Gospodina Grina, Pudlicu i Vevericu... A onda je spoznao strah, pravi
veliki strah od Zveri... Bila je crna i velika sa velikim belim zubima.
Nema veze sto je stajala u velikom salonu i sto su je svi zvali "klavir".
To je za njega bila Zver koja ispusta grozne zvuke... Nikada nije hteo
da sedne za klavir i da uci da svira. Plakao je i otimao se. Prestali
su da ga teraju. Setimo se samo kako je i Agatha sama imala strah od
javnih nastupa kada bi trebala da nesto izvede na klaviru. Kako je
napisala u svojoj "Autobiografiji" jednom se cak i razbolela
pred jedan javni nastup samo da ne mora da svira pred drugima.
Jednom, dok je jurio po vrtu i okolnoj sumi, Vernon
je kroz granje ugledao Zver (radnici su podizali klavir sa spoljne
strane kuce do salona na spratu)... Ubedjen da ga "Zver"
juri i da ce ga prozdrati ako ga stigne, poceo je besomucno da trci.
Pao je i polomio nogu. Mesecima ga je negovala sestra Frensis koju
ce pamtiti do kraja zivota i dane provedene sa njom kao najdraze u
detinjstvu. Tada mu je rekla: "Ti si pobegao, sto je stramota,
zar ne? Mnogo bi bilo bolje da si ostao i gledao. Uvek je najbolje
gledati. Posle mozes da bezis - ali obicno to covek vise ne zeli. Stvari
nikada nisu tako strasne kada su ispred nas, nego kada su iza. Upamti
to. Svet izgleda strasno kada ti se nalazi iza ledja i kada ga ne vidis.
Zato je najbolje okrenuti se i suociti sa tim stvarima - tada obicno
shvatis da tu nema niceg strasnog..."
Vernon je i po osobinama i izgledom vise licio na oca,
ali je obozavao i majcinu crvenozlatnu kosu koja se presijavala na
suncu. Mojra je licila tada na bica iz njegove knjige bajki. Samo tada
ce ona biti njegova majka, ona koju voli i koju obozava.
Onda je njegov otac iznenada morao da ih napusti. Tada
ce Vernon shvatiti tako malo, ali ce mu kasnije biti jasno da je otac
bio slaba licnost i da nije mogao da se odupre carima drugih zena...
Bile su tu prvo njihova sluzavka Vini, a zatim i sestra Frensis...
Njegova majka je zahtevala da on ode. Ne birajuci reci svadjala se
sa ocem, cak i pred njim. Ona nije zelela razvod - jer u stvari nije
htela da mu da slobodu i mogucnost da bude sretan daleko od nje sa
nekom drugom zenom. Ona je samo htela da ga skloni od Vernona. Njegov
otac Volter je sve vise bio van kuce. Dolazio je tek na spavanje.
Njihova kuca i posed, "Velmoska opatija"
bila je stotinama godina u posedu oceve familije i njegovoj majci nije
znacila nista. Kada je njegov otac odlazio na ratiste u Juznu Afriku,
Vernon je imao sedam godina. Otac ga je odveo do rusevina starog zamka
na imanju i ispricao mu pricu o "Velmoskoj opatiji" i rekao
mu da ce ona pripasti njemu ako on pogine u ratu. Volter je tada vise
nego ikada bio svestan saznanja da je upravo "Velmoska opatija"
bila uzrok tragedije u njegovom zivotu. Ne bi li je sacuvao, ozenio
se Mojrom koja je bila bogata naslednica. A ona se udala za njega iz
ljubavi. Mali Vernon tada nije znao da ce isti problemi mnogo kasnije
muciti i njega.
Kada je njegov otac Volter otisao, Mojra se jos vise
vezala za malog Vernona neprestano ponavljajuci da je on samo njen
i da ga nikad nece pustiti da ode od nje... Medjutim, Vernon je prvo
otisao u skolu dolazivsi kuci samo za raspust. Onda su stigle vesti
da je otac poginuo. Zbog smanjenih prihoda, on i majka morali su da
napuste "Velmosku opatiju" i da je izdaju drugima. Preselili
su se u blizinu majcinog brata Sidnija koga Vernon nije uopste voleo.
Sreca je da je on tada isao u skolu i da ga nije puno sretao... Posle
je dosao koledz i on se sve vise udaljavao od majke...
Jos iz vremena detinjstva i zivota u "Velmoskoj
opatiji" on vuce poznanstvo sa svojom rodjakom Dzozefinom, komsijom
Sebastijanom Levinom, Jevrejinom i malom Nel Vereker...
Godine su prolazile. Dzozefina je izrasla u mladu buntovnu
umetnicu koja je prezirala muskarce ali uvek bila "ocarana"
nekim od njih posebno ako je bio "gubitnik", Levin je nasledio
talenat svojih predaka za zgrtanjem novca i bio potajno usput zaljubljen
u Dzozefinu, Vernon je ziveo za dan kada ce napuniti 21 godinu i vratiti
se u svoju "Velmosku opatiju"... Jos uvek je lutao trazeci
smisao svog zivota. Jedino sto je znao bilo je da - mrzi muziku - ali
nikome nije mogao da objasni zasto...
Njih troje su prakticno bili neraskidivi. Zavrsili
su isti koledz... Izgubili su svaki trag o Nel Vereker... A onda se
ona pojavila sasvim slucajno, odrasla i prelepa - ocarala Vernona...
Jos nesto se pojavilo u njegovom zivotu istovremeno kad i Nel... Bila
je to muzika - muzika koju je prezirao, koju je mrzeo, koja mu je stvarala
mucnine... U jednom momentu nije mogao da izbegne odlazak na jedan
koncert. Vratio se sa koncerta drugaciji. "Izgledao je osamuceno,
kao neko ko je preziveo strasan potres. Prvi utisak pokazivao je da
se daljina gde je on trenutno, nije mogla premostiti samo pukim recima..."
Dzozefini i i Sebastijanu objasnio je da je na tom koncertu postao
svestan lepote muzike. Bio je suocen sa njom, nije mogao da pobegne.
Zastao je i oslusnuo, bas kao sto ga je u detinjstvu savetovala sestra
Frensis...
Od tada pa do kraja romana pratimo Vernonovu borbu
da stvori svoje remek delo, zadrzi svoju Nel i sacuva u svom vlasnistvu
"Velmosku opatiju"...
Uz male uzlete do kraja zivota ce ga sustizati neuspesi...
Imace svoju Nel, cija majka je imala ambiciju da je bogato uda. Nel
je bila zaljubljena iskreno u Vernona odbijajuci sve druge prosce ali
je videla i kako bedno zive njene drugarice koje se nisu bogato udale...
pitajuci se "Da li tako izgleda neizbezan kraj? Da li siromastvo
ubija ljubav?"... Ona je ubedjena da ce sa njom i Vernonom
biti drugacije ali odlaze vencanje iz dana u dan...
Vernon i dalje pise "operu svog zivota"...
Napunivsi dvadeset i jednu godinu saznaje da je "Velmoska opatija"
u velikim dugovima i da moze postati njegova tek kad otplati hipoteku.
Da bi smanjio troskove koji se gomilaju prinudjen je da nastavi da
je izdaje i dalje... i sanja o tome da ce jednog dana zaraditi dovoljno
novca i da ce moci da otplati hipoteku...
Nelina majka i dalje im ne da pristanak da ozvanice
svoju vezu... dok Nel ne bude sigurna da je to ono sto zeli... a Nel
se preterano ne zuri cekajuci da Vernon napravi karijeru... Vreme prolazi,
on resava da napusti muziku i prihvati posao koji mu nudi ujak Sidni
u njegovoj fabrici misleci da ce tako pre postici uspeh i da ce tako
zadovoljiti i Nel i njenu majku... Ali on samo postaje taj koji je
nezadovoljan...
U medjuvremenu krecuci se u umetnickim krugovima, Vernon
upoznaje Dzejn, mladu opersku pevacicu, doduse stariju od njega desetak
godina, ali jako privlacnu, samosvesnu zenu i ubrzo pocinje sve cesce
da se vidja sa njom... U pocetku ju je mrzeo jer ga je posle samo pola
sata poznanstva poznavala bolje nego sto on sam sebe zna. Rekla mu
je:"Zelite da zivite u kuci svojih predaka, da se ozenite
zenom koju volite, da se obogatite i postanete veliki kompozitor. Usudjujem
se da kazem da cete mozda uspeti u jednoj od tih stvari, i to samo
ukoliko joj posvetite celokupnu paznju. Malo je verovatno da cete sve
to postici. Zivot nije roman koji mozete kupiti za peni..."
Ona mu nudi resenje i Vernon sa uzasom shvata koliko
je ona pravu. On moze da zadrzi "Velmosku opatiju" ako se
bogato ozeni. To ce i uspeti ako dovoljno dugo bude radio za ujka Sidnija.
Ozenice jednu od njegovih cerki... On moze imati i Nel Vereker do kraja
zivota ako resi da proda "Velmosku opatiju"... On moze imati
uspeha i u muzici samo ako prestane da misli o zemaljskim stvarima
koje ga opsedaju, o kuci, o Nel... On je uzasnut - nista od toga nece
da uradi. Nikada... Vise mu se dopadalo da misli da je zivot bajka
i da ce sve vec nekako srediti...
Nel saznaje da se Vernon vidja sa Dzejn i pomalo ljubomorna
odlazi kod nje da je upozna. Dzejn joj otvoreno kaze da ce izgubiti
Vernona ako ga ne prihvati takvog kakav jeste ali i to da ce ona takva
kakva jeste sa njim uvek biti nesrecna imajuci tek tu i tamo trenutke
srece...
Vernonova opera je privedena kraju ali Nel se i dalje
boji zivota u siromastvu sa njim. Pise mu pismo i trazi od njega da
sacekaju jos sest meseci... On odlazi kod Dzejn i razgovarajuci o Nel
ona pokusava da ga urazumi i da mu objasni da nije samo ljubav dovoljna...
jer su oni sasvim razliciti... Njemu, koji ima duhovnu preokupaciju
muzikom je sasvim svejedno kako zivi ali je Nel vezana za spoljni svet,
za haljine i izlaske i nije spremna toga da se odrekne zarad ljubavi
ziveci samo za njega koji s druge strane zivi za muziku...
Njegov bogati prijatelj Sebastijan resava da finansira
njegovu operu "Princeza iz zamka"... On srecan, zuri kuci
ali tamo zatice Nelino pismo u kome ga ona obavestava da je resila
da se uda za drugog. Ona ga i dalje voli ali ce sa Dzordzom Cetvindom
biti bezbedna... On u magnovenju stize do Dzejninog stana i resava
da ostane sa njom...
Vernonov zivot se menja iz korena. Pocinje da pije,
nezainteresovan je za muziku... Njegova majka moli Dzejn da ga ostavi
na miru i da prestane da mu unistava zivot govoreci joj da je ona kriva
za sve sto se desava "njenom malom decaku..." Premijera Vernonove
opere je prosla nezapazeno, a zatim izbija rat... Nel Vereker ipak
dolazi kod Dzejn u potrazi za Vernonom. Ona ne zna da su njih dvoje
zajedno ali ga vec danima ne nalazi kod kuce... Kaze joj da mora da
ga moli za oprostaj, da se lose ponela prema njemu i da mora da ga
vidi... Vernon se pojavljuje, sve joj oprasta i oni se vencavaju. Nel
je postala druga osoba od kako su se vencali "Zracila je
prikrivenim sjajem. Mozda je bila tisa nego ranije, pa ipak nekako
zivlja. Njih dvoje su bili srecni zajedno, i niko ko bi ih video ne
bi u to posumnjao. Cesto su gledali jedno u drugo, i kada su to cinili,
moglo se osetiti... nesto je strujalo izmedju njih... tanano, skoro
nevidljivo, ali ipak prisutno..." Vernon kao dobrovoljac
odlazi u rat a Nel pocinje da radi kao medicinska sestra u Crvenom
Krstu... a onda stize telegram u kome je obavestavaju da je poginuo...
i da ce biti sahranjen u Francuskoj.
Nel odlazi u "Velmosku opatiju" gde ce se
sluziti pogrebna misa za Vernona. Kao i njegov otac koji je sahranjen
u Juznoj Africi, ni Vernon sada nece pocivati u velikoj porodicnoj
grobnici... Svi se okupljaju na sluzbi. Tu su i Dzozefina i Dzejn,
Sebastijan, ujak Sidni, Vernonova neutesna majka... Nel saznaje da
joj je Vernon testamentom ostavio "Velmosku opatiju". Uskoro,
pritisnuta bolescu i nemoci da izadje na kraj sa troskovima zivota
ona odlucuje da uradi dve stvari - da se ipak uda za Dzordza Cetvinda
i da proda "Velmosku opatiju" koja joj je samo donosila probleme
sa racunima...
Medjutim, kao i u detektivskim romanima Agate Kristi,
tek smo na pola romana kada se desava veliki preokret koji cu vam radi
zanimljivosti citanja do kraja ispricati sto krace mogu: "Velmosku
opatiju" ce kupiti bas Dzordz Cetvind i poklonice je Nel kao vencani
poklon a mnogo godina kasnije ce se ispostaviti i da Vernon nije poginuo...
Greske su tih ratnih godina bile moguce jer je puno ljudi ginulo na
frontu... Upao je u zarobljenistvo, uspeo da pobegne preko holandske
granice, tu je doziveo saobracajnu nesrecu zbog koje je izgubio pamcenje...
Pojavljuje se u Engleskoj mnogo godina kasnije sa drugim identitetom.
Ne seca se ni Nel, ni "Velmoske opatije" a opet se igrom
slucaja pojavljuje tamo jednog popodneva kao vozac jednog poslovnog
coveka koji dolazi Cetvindu u posetu. On ima nejasan utisak da mu je
sve to odnekud poznato a onda je ugledao i Nel... koja je trceci pobegla
od njega kada ga je videla... A on nije znao zasto...
Sebastijan i Dzejn ga uskoro pronalaze i malo po malo
pokusavaju da mu povrate pamcenje... On odlazi kod Nel i razgovara
sa njom... ona mu govori jednu veliku laz zbog koje on resava da je
zauvek ostavi svestan da gubi i nju i "Velmosku opatiju"...
a sve mu je bilo na dohvat ruke... I Dzejn stize u posetu Nel dajuci
joj poslednju sansu da ispravi svoju gresku i da Vernonu prizna da
ga je slagala ili ce ga ona uzeti zauvek... Nel, bez obzira na sve
ne zeli da Vernona prepusti toj zeni ali ne zeli ni da se odrekne luksuza
koji je u pravom smislu reci osetila sa Cetvindom... Igrom slucaja
ne stize da se vidi ponovo sa Vernonom i on odlazi sa Dzejn u Rusiju...
Prolaze godine i on u pismima Sebastijanu pise koliko je sretan...
ali u njemu nema vise duse... on vise ne moze da komponuje... Posle
nekoliko godina on i Dzejn vracaju se brodom i na putu dozivljavaju
nesrecu... Vernon je stavljen pred poslednje iskusenje u zivotu i opet
bira pogresan put...
Genijalna prica o genijalnom coveku koji je do
kraja svog zivota ostao veliko dete. Od svih Dzejninih pravaca koje
mu je nudila izabrao je onaj poslednji da izgubi sve i da ostane sam
sa svojom muzikom i da se suoci sa "Zveri" od koje je bezao
celog zivota ziveci kao kukavica...
